Дијета, тако страшна и неподношљива реч!

Знаш шта, не треба мени психотерапеут да ми каже. Ја знам да ја једем на нервној бази. Ал’ не могу да се зауставим. Као да је нешто у мени увек гладно.

devojka-dijeta
Canva.com

– Мама, па мени ово очајно стоји! Погледај какве су ми ноге! – моја мршава, изненада изџикљала ћерка стајала је испред огледала и мрштила се.

– Ти и не знаш колико си лепа, Кристина! – рекла сам.

– Лепа?! – фркнула је – Мени треба дијета!

– Дијета? Дијета је за душу штета!

Одједном, та мала римована крилатица вратила ме скоро тридесет година уназад.

Дијета, тако страшна и неподношљива реч

– Шта једеш то?

– Наранџу и двопек. – прожвакала је моја цимерка Виолета.

– Знаш да је четвртак данас, у мензи служе бечку и помфрит.

– Прескачем мензу, ово ми је доста.

– Их сад, не зезај! Ниси ваљда на дијети?!

Дијета, тако страшна и неподношљива реч! Имале смо двадесет година, тек пристигле у Београд, први пут препуштене себи – па само јеле шта под руку дође. Кад у мензи буде нешто што не волимо, онда правац пекара, пица, тесто, тесто, тесто! Ваљда јер смо сваког дана гледале једна другу, нисмо ни приметиле све те килограме што су се наталожили – од преједања и седења. Онда је дошло лето и хаљинице нам више нису онако лепо стајале као кад смо полагале пријемни.

– Знаш шта ми је рекла мајка? Да она није имала 60 килограма ни после порођаја! А ја имам 62! Еј, 62! Знаш ли ти шта је то на ову моју висину метар и жеља да порастем?

Мени Виолета није изгледала лоше док се обртала испред огледала. Јесте, стисле су је фармерице у струку, мајица је откривала мало сала и у лицу је била облија, али и даље лепа. А она се мрштила.

Замишљала сам како је њена мајка нека згодна жена са модне писте и била сам љута. Што је критикује, шта је гњави? Љутња ми је експлодирала као ватромет кад се после неколико дана појавила на вратима наше собе са зеленом салатом, килом наранџи и гомилом неког здравог семења. О ГРО МНА! Имала је око 80 кг, носила је дугу цветну хаљину и једва је дисала од врућине и дебљине.

Зар је могуће да је оволико кињи, а и сама је дебела?!

Виолета је већ била на ивици нерава, данима није окусила шећер, али се “лечила” цигаретама и кафом. Сад, са мајком у студентском дому, није могла да запали, а кафа јој се без цигарете није пила. Док је тета Милијана слагала здраве намирнице у ормарићу (ево, ово је за доручак сасвим довољно, зелену салату добро оперите пре него што једете, и ти би, Мајо, могла да поведеш рачуна), гледала сам како Виолети полако излази пара на уши.

– А како то мислите да поведем рачуна? – питала сам и већ се угризла за језик.

– Па како, како? Имате по 20 година, развлачите ми се ту над књигом, једете чипс за вечеру! Погледај само Виолетин целулит! У моје време знало се како девојка треба да изгледа!

– Мама, ако си тако мудра, зашто ти ниси згодна? – одједном је бомба пукла насред собе.

– Пусти ти мене, стисле су ме бриге. С годинама метаболизам је све спорији, зато сад док сте младе…– није се дала Милијана.

– Али, мама ти овако изгледаш већ 15 година!

– Ја изгледам, ал’ ти нећеш! Дијета ти треба, је л’ чујеш?!

Изашла сам неприметно из собе кад је Виолета почела да се тресе. Можда је требало да останем, да је подржим, али чак и ја блесава сам знала да свако ко стане између мајке и ћерке усред свађе опако награбуси.

metar-vežbanje-dijeta-srce
Canva.com

Сећам се, кад сам се увече вратила, тета Милијана је већ отишла, а Виолета је бесно грицкала чипс.

– Је л’ ти мислиш да ја имам проблем и да треба да се лечим? Мајка каже да треба помоћ да потражим. Али знаш шта, не треба мени психотерапеут да ми каже. Ја знам да ја једем на нервној бази. Ал’ не могу да се зауставим. Као да је нешто у мени увек гладно.

Како сам тога дана упознала њену мајку – све ми је било јасно. Па сам ћутала.

Виолета дијету више није помињала.

Дијета је за душу штета

Требало је да прођу године и да се нас две, свака на свој начин мучимо с килограмима. Мало бисмо смршале, па се поново поправиле. Колико год вежбале, изгладњивале се, гњавиле – вага је била наша мучитељка, увек би показала више него што желимо.

Прво ваљда иде то порицање, нисам дебела, после иде копрцање – ускраћујеш себи све што волиш и нон-стоп си гладна, онда иде капитулација – једеш и кад си сита, само се затрпаваш.

– Шта ћу кад су ми гладне очи?! – знала је Виолета да каже, а ја бих се сваки пут сетила оне њене свађе са мајком и кад је рекла “Као да је нешто у мени увек гладно”.

Не знам зашто, али чинило ми се као да се у тој једној обичној реченици крије тајна – зашто не можемо да будемо згодне. А онда је у наше животе дошла Ана. Виолета ју је упознала на послу, тражила је стан, ми смо имале слободну собу и док смо трепнуле – живела је са нама. Испало је да ми је Ана случајно “спасила живот”.

Виолета је поново била на “режиму исхране” и мучила се двопецима и наранџама. То је била трећа дијета коју је почињала (и неславно прекидала) откад је Ана постала наша цимерка. Важно је рећи, Ана није била мршавица, али није имала сала. Вежбала је, али је и јела. Сладолед – сладолед, месо, сир – ред здравог и нездравог, ал’ некако умерено. Виолета је гледала чежњиво у Анин сендвич и поново почела да кукумавчи како никада неће смршати.

– Глупа дијета!

– Дијета? Дијета је за душу штета! – одједном је рекла Ана – Све док себи ускраћујеш нешто, буди спремна да ти живот на другу страну ускрати. Шта мислиш, то што сад три дана цвилиш ту и мрвиш двопек уз горку кафу да неће све да се врати чим поједеш нешто слатко? Поправила си се, у реду. Једеш више него што треба, много седиш на послу. Решавај једно по једно, једи само кад си гладна, шта ће ти све оне грицкалице у ормару? То је јестиво, али није хранљиво. Коју муку унутар себе храниш?

Коју муку унутар себе храниш?

Као да је нешто у мени увек гладно.

Коцкице су се сложиле.

Емотивно преједање.

Нешто је у мени, схватила сам, нешто што ме гризе изнутра. Нема те дијете која ће то да поправи! И онда сам загребала, полако, па све дубље док нисам дошла до свог мрака. Успут сам почела да трчим чешће и дуже. Да једем кад сам гладна, а не кад се изнервирам и растужим – нисам ни приметила кад се десило чудо. Килограми су нестали да се не врате.

Виолета је наставила да се мучи с дијетама.

Гледала сам у своју магичну ћерку и запитала се: да ли је могуће да и њу нешто мучи?

– Кристина, јесам ли ти причала о мојој цимерки Виолети?

 

Aska - crna ovca i pisac. Kalinina i Lazareva mama. Žmuova. Budna već tri veka.