Znaš šta, ne treba meni psihoterapeut da mi kaže. Ja znam da ja jedem na nervnoj bazi. Al’ ne mogu da se zaustavim. Kao da je nešto u meni uvek gladno.
– Mama, pa meni ovo očajno stoji! Pogledaj kakve su mi noge! – moja mršava, iznenada izdžikljala ćerka stajala je ispred ogledala i mrštila se.
– Ti i ne znaš koliko si lepa, Kristina! – rekla sam.
– Lepa?! – frknula je – Meni treba dijeta!
– Dijeta? Dijeta je za dušu šteta!
Odjednom, ta mala rimovana krilatica vratila me skoro trideset godina unazad.
Dijeta, tako strašna i nepodnošljiva reč
– Šta jedeš to?
– Narandžu i dvopek. – prožvakala je moja cimerka Violeta.
– Znaš da je četvrtak danas, u menzi služe bečku i pomfrit.
– Preskačem menzu, ovo mi je dosta.
– Ih sad, ne zezaj! Nisi valjda na dijeti?!
Dijeta, tako strašna i nepodnošljiva reč! Imale smo dvadeset godina, tek pristigle u Beograd, prvi put prepuštene sebi – pa samo jele šta pod ruku dođe. Kad u menzi bude nešto što ne volimo, onda pravac pekara, pica, testo, testo, testo! Valjda jer smo svakog dana gledale jedna drugu, nismo ni primetile sve te kilograme što su se nataložili – od prejedanja i sedenja. Onda je došlo leto i haljinice nam više nisu onako lepo stajale kao kad smo polagale prijemni.
– Znaš šta mi je rekla majka? Da ona nije imala 60 kilograma ni posle porođaja! A ja imam 62! Ej, 62! Znaš li ti šta je to na ovu moju visinu metar i želja da porastem?
Meni Violeta nije izgledala loše dok se obrtala ispred ogledala. Jeste, stisle su je farmerice u struku, majica je otkrivala malo sala i u licu je bila oblija, ali i dalje lepa. A ona se mrštila.
Zamišljala sam kako je njena majka neka zgodna žena sa modne piste i bila sam ljuta. Što je kritikuje, šta je gnjavi? Ljutnja mi je eksplodirala kao vatromet kad se posle nekoliko dana pojavila na vratima naše sobe sa zelenom salatom, kilom narandži i gomilom nekog zdravog semenja. O GRO MNA! Imala je oko 80 kg, nosila je dugu cvetnu haljinu i jedva je disala od vrućine i debljine.
Zar je moguće da je ovoliko kinji, a i sama je debela?!
Violeta je već bila na ivici nerava, danima nije okusila šećer, ali se “lečila” cigaretama i kafom. Sad, sa majkom u studentskom domu, nije mogla da zapali, a kafa joj se bez cigarete nije pila. Dok je teta Milijana slagala zdrave namirnice u ormariću (evo, ovo je za doručak sasvim dovoljno, zelenu salatu dobro operite pre nego što jedete, i ti bi, Majo, mogla da povedeš računa), gledala sam kako Violeti polako izlazi para na uši.
– A kako to mislite da povedem računa? – pitala sam i već se ugrizla za jezik.
– Pa kako, kako? Imate po 20 godina, razvlačite mi se tu nad knjigom, jedete čips za večeru! Pogledaj samo Violetin celulit! U moje vreme znalo se kako devojka treba da izgleda!
– Mama, ako si tako mudra, zašto ti nisi zgodna? – odjednom je bomba pukla nasred sobe.
– Pusti ti mene, stisle su me brige. S godinama metabolizam je sve sporiji, zato sad dok ste mlade…– nije se dala Milijana.
– Ali, mama ti ovako izgledaš već 15 godina!
– Ja izgledam, al’ ti nećeš! Dijeta ti treba, je l’ čuješ?!
Izašla sam neprimetno iz sobe kad je Violeta počela da se trese. Možda je trebalo da ostanem, da je podržim, ali čak i ja blesava sam znala da svako ko stane između majke i ćerke usred svađe opako nagrabusi.
Sećam se, kad sam se uveče vratila, teta Milijana je već otišla, a Violeta je besno grickala čips.
– Je l’ ti misliš da ja imam problem i da treba da se lečim? Majka kaže da treba pomoć da potražim. Ali znaš šta, ne treba meni psihoterapeut da mi kaže. Ja znam da ja jedem na nervnoj bazi. Al’ ne mogu da se zaustavim. Kao da je nešto u meni uvek gladno.
Kako sam toga dana upoznala njenu majku – sve mi je bilo jasno. Pa sam ćutala.
Violeta dijetu više nije pominjala.
Dijeta je za dušu šteta
Trebalo je da prođu godine i da se nas dve, svaka na svoj način mučimo s kilogramima. Malo bismo smršale, pa se ponovo popravile. Koliko god vežbale, izgladnjivale se, gnjavile – vaga je bila naša mučiteljka, uvek bi pokazala više nego što želimo.
Prvo valjda ide to poricanje, nisam debela, posle ide koprcanje – uskraćuješ sebi sve što voliš i non-stop si gladna, onda ide kapitulacija – jedeš i kad si sita, samo se zatrpavaš.
– Šta ću kad su mi gladne oči?! – znala je Violeta da kaže, a ja bih se svaki put setila one njene svađe sa majkom i kad je rekla “Kao da je nešto u meni uvek gladno”.
Ne znam zašto, ali činilo mi se kao da se u toj jednoj običnoj rečenici krije tajna – zašto ne možemo da budemo zgodne. A onda je u naše živote došla Ana. Violeta ju je upoznala na poslu, tražila je stan, mi smo imale slobodnu sobu i dok smo trepnule – živela je sa nama. Ispalo je da mi je Ana slučajno “spasila život”.
Violeta je ponovo bila na “režimu ishrane” i mučila se dvopecima i narandžama. To je bila treća dijeta koju je počinjala (i neslavno prekidala) otkad je Ana postala naša cimerka. Važno je reći, Ana nije bila mršavica, ali nije imala sala. Vežbala je, ali je i jela. Sladoled – sladoled, meso, sir – red zdravog i nezdravog, al’ nekako umereno. Violeta je gledala čežnjivo u Anin sendvič i ponovo počela da kukumavči kako nikada neće smršati.
– Glupa dijeta!
– Dijeta? Dijeta je za dušu šteta! – odjednom je rekla Ana – Sve dok sebi uskraćuješ nešto, budi spremna da ti život na drugu stranu uskrati. Šta misliš, to što sad tri dana cviliš tu i mrviš dvopek uz gorku kafu da neće sve da se vrati čim pojedeš nešto slatko? Popravila si se, u redu. Jedeš više nego što treba, mnogo sediš na poslu. Rešavaj jedno po jedno, jedi samo kad si gladna, šta će ti sve one grickalice u ormaru? To je jestivo, ali nije hranljivo. Koju muku unutar sebe hraniš?
Koju muku unutar sebe hraniš?
Kao da je nešto u meni uvek gladno.
Kockice su se složile.
Emotivno prejedanje.
Nešto je u meni, shvatila sam, nešto što me grize iznutra. Nema te dijete koja će to da popravi! I onda sam zagrebala, polako, pa sve dublje dok nisam došla do svog mraka. Usput sam počela da trčim češće i duže. Da jedem kad sam gladna, a ne kad se iznerviram i rastužim – nisam ni primetila kad se desilo čudo. Kilogrami su nestali da se ne vrate.
Violeta je nastavila da se muči s dijetama.
Gledala sam u svoju magičnu ćerku i zapitala se: da li je moguće da i nju nešto muči?
– Kristina, jesam li ti pričala o mojoj cimerki Violeti?
