Био једном један наставник предметне наставе. Волео је своју област и уживао у послу у школи. Сјајно му је ишло преношење знања и вештина, био је креативан и ефикасан у томе. Ипак, и поврх тога му се дешавало да при успостављању дисциплине у одељењу некако затаји.
Поред многобројних бољки наставне праксе које се јављају и нестају, управљање одељењем и успостављање дисциплине су присутне деценијама. Оне вам могу задавати бригу и стрес чак и ако имате вишегодишње искуство. Зашто? Зато што се начини васпитавања, као и деца сама по себи мењају. И ви се мењате.
У наставку приче потражите савет који се односи на вашу ситуацију у учионици.
Добро су вам познате активности укључивања ученика у креирање правила понашања. Примена тог модела се посебно препоручује учитељима и наставницима који воде одељења на самом почетку првог образовног циклуса. Наш наставник са почетка приче је знао да деца воле да се придржавају онога што су сама (уз ненаметљиво вођење одраслог) сама предложила. Као одељенски старешина, био је такође свестан да је важно сачекати да се у одељењу створи осећај заједништва да би се правила групно саставила. Али где сам ту ја као наставник? Куда даље? – питао се он.
Правила за одрасле
Правила понашања важе за ученике, али за вас су она још детаљнија. Није толико сурово колико на први поглед можда звучи. Напротив. Ви сте за децу модели понашања и од вас се очекује доследност. Овај подсетник ће вам добро доћи да утврдите да ли се и ви држите неких правила:
– будите доследни без изузетка: спроведите последице када је правило које сте са децом креирали прекршено
– не дајте себи да се увучете у борбу моћи: ситуација у учионици није ни победа ни пораз, то није такмичење између деце и вас
– немојте осрамотити ученика: није вам циљ да код детета настане стид, него да поштује договоре
– будите мудри: понекад пустите ученика да сам изабере последицу или изаберите последицу која је најадекватнија за ситуацију и развој детета
– останите сталожени и контролишите бес: говорите мирно, али не прихватајте ученичке изговоре
Ако сте снажно уверени да све ово примењујете без изузетка и не желите даље да се преиспитујете, нема потребе да даље читате.
Пар предлога
Наш одељенски старешина је признао себи да не води баш увек рачуна о свим овим правилима јер је оптерећен администацијом, планирањем и извештавањем. Ако се и ви препознајете у томе, ево неколико предлога последица по ученике који ће вам олакшати живот у учионици. Сетите се онога што већ знате, познавање одељења и позитиван контакт са децом су сигурни темељи за успостављање дисциплине.
Притом, они не искључују изградњу вашег ауторитета.
1. губитак привилегија: подсетите се старе лекције из психологије: задавање казне није исто што и губитак награде (поткрепљења). Само ово друго је прихватљиво за дечији развој. Укините ученику слободно време или претходно дату награду (рецимо улогу помоћника, беџ за лепо понашање итд.)
2. искључивање из групе: удаљавање ученика од групе због ометања рада није погубно по изградњу самопоуздања и слободно то користите уколико ћете образложити разлоге за то. Врста искључивања се може кретати од физичког удаљавања (у друго одељење) до краткотрајног игнорисања унутар групе.
3. размишљање о проблему: детету које се оглушило о договоре задајте да напише есеј о томе шта је урадило или писмо извињења (ако је примерено ситуацији) или да усмено опише шта се десило пред вама или школским психологом/педагогом
4. казнена задржавања: то могу бити састанци после школе или током великог одмора, наравно у сврху разговора о проблематичној ситуацији
5. посета директору: ову последицу користите ретко, само при озбиљнијим прекршајима као што је насиље у школи. Уколико ученик одбија да оде, позовите телефоном да обавестите директора да је ученик послат. Трудите се да децу не шаљете по казни код школског психолога/педагога јер то не треба да буде инстанца која ће их плашити.
6. израз разочарања: ако сте створили атмосферу поштовања, ученицима ће бити стало до ваших емоционалних реакција. Разочаран, тужан или озбиљан израз лица може у неким ситуацијама навести ученике да размисле о својим поступцима.
7. позивање родитеља: као и позивање руководства школе, ни овоме не треба превише често прибегавати. Ако баш проблеми у понашању постану дуготрајни, позовите породицу на разговор.
Чак и тада будите професионални: не кривите родитеље за неадекватно васпитање, него потражите подршку од њих како бисте остварили заједнички циљ, а то је да помогнете детету.
Подстрек уместо закључка
Не одустајте. Децу ћете придобити најпре топлином а онда доследношћу и праведношћу. Није тајна да ученици свих узраста то цене код својих учитеља и наставника. Први контакт са одељењем је кључан. Ако током првих месец дана уложите довољно напора, имаћете накнадну, вишеструку корист. Ученици ће то несебично вратити. Са децом будите брижни, али довољно чврсти, слушајте их и пратите и не сумњајте у себе!
Аутор: Тамара Костић, психолошкиња образовања