Октобра 1958. године, надомак Београда, у Институту за нуклеарне науке у Винчи, током експерименталног рада на нуклеарном истраживачком реактору RB, дошло је до испуштања немерљиво високих доза радиоактивног зрачења, док се у тој просторији, бавећи се одговорно свако својим послом и задужењима, налазило шест младих особа. Шта се потом с њима дешавало забележено је у овом штиву састављеном од дневника који је водио данас једини живи учесник тог догађаја, Радојко Максић, као и од сећања двојице његових тада такође присутних другова и колега, Стијепе Хајдуковића и Драшка Грујића.
Током лечења Радојка Максића у париској болници Кири, о којем сведочи овај дневник, први пут у свету примењен је поступак пресађивања коштане сржи. Да би он био могућ, била је неопходна изузетна хуманост француских грађана који су донирали своју коштану срж петорици српских физичара, као и несвакидашња ангажованост лекара и медицинског особља болнице Кири. Пресађивање коштане сржи је пре 60 година животно угрожавало и даваоца и примаоца, док је то сада безбедан рутински поступак. Врлина давања и жртвовања увеличана је тиме што се не „само“ спасава друго људско биће већ се то чини поклањањем значајног и виталног дела себе.
Пред читаоцем је истинита животна прича о подвигу који је померио границе науке, али понајвише границе људске великодушности и пожртвованости.
Радојко Максић (1933) је као млад физичар био један од озрачених у нуклеарној хаварији у Винчи 1958. године. По повратку с лечења из париске болнице Кири посветио се активностима заштите од јонизујућег зрачења и нуклеарне сигурности у Институту Винча. Стално запослен у савезним органима у време СФРЈ, а затим и у републичким установама надлежним за примену нуклеарне енергије у мирољубиве сврхе, учествовао је у решавању значајних проблема у овој области на националном и међународном нивоу све до пензије. Једна од његових животних мисија била је да сачува сећање на хумане доноре коштане сржи и на лекаре који су несебично помогли у излечењу младих научника.