Oktobra 1958. godine, nadomak Beograda, u Institutu za nuklearne nauke u Vinči, tokom eksperimentalnog rada na nuklearnom istraživačkom reaktoru RB, došlo je do ispuštanja nemerljivo visokih doza radioaktivnog zračenja, dok se u toj prostoriji, baveći se odgovorno svako svojim poslom i zaduženjima, nalazilo šest mladih osoba. Šta se potom s njima dešavalo zabeleženo je u ovom štivu sastavljenom od dnevnika koji je vodio danas jedini živi učesnik tog događaja, Radojko Maksić, kao i od sećanja dvojice njegovih tada takođe prisutnih drugova i kolega, Stijepe Hajdukovića i Draška Grujića.
Tokom lečenja Radojka Maksića u pariskoj bolnici Kiri, o kojem svedoči ovaj dnevnik, prvi put u svetu primenjen je postupak presađivanja koštane srži. Da bi on bio moguć, bila je neophodna izuzetna humanost francuskih građana koji su donirali svoju koštanu srž petorici srpskih fizičara, kao i nesvakidašnja angažovanost lekara i medicinskog osoblja bolnice Kiri. Presađivanje koštane srži je pre 60 godina životno ugrožavalo i davaoca i primaoca, dok je to sada bezbedan rutinski postupak. Vrlina davanja i žrtvovanja uveličana je time što se ne „samo“ spasava drugo ljudsko biće već se to čini poklanjanjem značajnog i vitalnog dela sebe.
Pred čitaocem je istinita životna priča o podvigu koji je pomerio granice nauke, ali ponajviše granice ljudske velikodušnosti i požrtvovanosti.
Radojko Maksić (1933) je kao mlad fizičar bio jedan od ozračenih u nuklearnoj havariji u Vinči 1958. godine. Po povratku s lečenja iz pariske bolnice Kiri posvetio se aktivnostima zaštite od jonizujućeg zračenja i nuklearne sigurnosti u Institutu Vinča. Stalno zaposlen u saveznim organima u vreme SFRJ, a zatim i u republičkim ustanovama nadležnim za primenu nuklearne energije u miroljubive svrhe, učestvovao je u rešavanju značajnih problema u ovoj oblasti na nacionalnom i međunarodnom nivou sve do penzije. Jedna od njegovih životnih misija bila je da sačuva sećanje na humane donore koštane srži i na lekare koji su nesebično pomogli u izlečenju mladih naučnika.