Да ли сте се некад запитали шта би то писало у дневнику једног двогодишњака или трогодишњака када би он умео да изрази своја осећања речима? Зна он речи, али то ни изблиза није довољно. Оно што многи не знају, или у шта једноставно не верују, јесте то да мала деца нису у стању да контролишу своје емоције нити да их вербализују. Ако ћемо право, то не уме ни већина одраслих људи, вероватно зато што су се некада дечије фрустрације решавале батинама и казнама и третирале као размаженост.
Сад, да се вратимо на двогодишњаке и њихов дневник.
“Имам две године. Нисам размажен ни грозан… Ја сам фрустриран. Нервозан, под стресом, преплављен емоцијама и збуњен. Треба ми загрљај.”
Данас сам се пробудио и хтео сам сам да се обучем. Али су ми рекли: „Не, немамо времена за то, ја ћу“.
То ме је растужило.
Хтео сам сам да једем, али су ми рекли: „НЕ, уфлекаћеш се, а журимо и немамо времена за пресвлачење. Ја ћу те нахранити.”
Ово је учинило да се осећам неспособно.
Хтео сам да до кола идем на својим ногама, али су ми рекли: „Не, јако журимо, немамо времена. Понећу те.“
И то ме је коначно расплакало.
Хтео сам да сам изађем из кола, али ми је речено: „Не, немамо времена, ја ћу те извадити из седишта.“
Сад сам већ пожелео да побегнем.
Касније, у вртићу, хтео сам да се играм коцкицама, па су ми рекли: „не, не тако, него овако.“
Онда више нисам желео да се играм коцкицама. Хтео сам да се играм аутићем који је држао неко други, па сам га узео. Онда су ми рекли „Не, то се не ради! Не смеју се узимати ствари које неко други држи!“
Нисам сигуран шта сам лоше урадио, али знам да сам се растужио. Па сам зато почео да плачем. Хтео сам загрљај, али ми је речено: „Хајде, не плачи, иди да се играш.“
Затим су ми рекли да је време да сакупим играчке. Ово знам јер је неко све време понављао „Иди сакупи играчке.“
Али ја нисам баш био сигуран шта треба да радим, па сам чекао да ми неко покаже.
“Шта радиш ти? Зашто само стојиш? Скупи играчке, сместа!“
Није ми било дозвољено да се сам обучем, а то сам стварно хтео, али сад ми траже да сам скупим неке ствари.
Не знам тачно шта да радим. Треба ли неко прво да ми покаже? Одакле да почнем? Где иду ове коцке, заборавио сам? Чујем много речи, али не успева ми да све разумем. Преплашен сам и зато се не мрдам.
Легао сам на под и почео да плачем.
Кад је дошло време ручку, желео сам сам да понесем свој тањир са храном али су ми рекли: „не, мали си. Пусти мене.“
Због овога сам се осетио јако малим. Покушао сам онда да једем храну која је испред мене, али неко ми је непрестано приносио храну лицу говорећи „узми ово, сад мало овога, поједи и ово…“
Нисам више хтео да једем, али су ми рекли да морам. Због овога сам пожелео да бацам ствари и да плачем јако.
Желим сад да сиђем са столице, али ми не дају. Кажу да сам мали и да не смем. И стално ми понављају да морам да узмем још један залогај. Због овога сам се још више расплакао. Сад сам гладан и фрустриран и тужан. Уморан сам и потребно ми је да ме неко узме и утеши. Не осећам се безбедно и немам контролу. Зато сам уплашен, па плачем још више.
Имам две године. Не дају ми да се сам обучем, не дају да своје тело сам померам тамо где треба да идем, никог није брига шта ја желим.
А опет, од мене очекују да делим, слушам, сачекам минут. Очекују да треба да знам шта да кажем и како да контролишем своје понашање. Очекују да седим мирно и да знам да, ако нешто бацим, да се то може сломити. Али ја НЕ ЗНАМ све те ствари.
Не дају ми да увежбавам вештине као што је ходање, гурање, закопчавање, сервирање, пењање, трчање, бацање. Баш оне ствари које су ми занимљиве и које бих јако волео да видим и пипнем су ми ЗАБРАЊЕНЕ.
Имам две године. Нисам грозан ни тежак. Само сам фрустриран. Нервозан, под стресом, преплављен емоцијама и збуњен. Само ми треба загрљај.
Аутор: Dejah Roman
Превела: А. Цвјетић