Сећања ми се, често, трапаво начичкају, као водене боје, размазане неуким потезима киста. Викенди ме вечито неспремну дочекају да сликамо. А ја за ликовно васпитање никад нисам посебно марила, јер за исто талента немам. Тако ми сликање некад тешко пада…
Листам радосницу предано, споменарски, извезену краснописом. Ту је прамен тамне фрцокле, у маленој коверти таман за на длан. Моје детињство испричано као октобарско ромињање кише, натенане, са срозаним сокницама ниско до зглобова. Лепо ми срце заштуца и прескаче ритам, а очи скупе у тачке, кад налетим на слику где ме држи за плишану руку, а црвене ципелице уз прилог белих кломпи, спремају се за трк. Топила се од милине звука првих прашњавих корака. Пар неприметних корака за човечанство, пар незнатних корака за мене, а за њу пар најдужих корака икад закорачених. Радосни бебећи усклици котрљали се улицом. Као кликери. Она насмејани девојчурак. Широко, све до ушију.
Док ми је обувала те малене црвене ципеле, у којима сам исплела прве кораке по макадаму улице у којој сам одрасла, желела је да моји ситни, нестабилни кораци, постану сигурни, промишљени и важни. Док сам тетураво трчкарала кроз двориште куће, уз одзвањајућу цику скакутавих локница, трчкарала је за мном, све жмиркајући на једно око од страха да ћу се саплести и пасти. На главу. Јер тако деца падају. Док су се прве речи котрљале кроз тек назубљене десни, радовала се разговорима које ћемо водити. Јер ће њена беба бити паметна. Док ме је купала у ружичастој кадици, мирис Косилија се маглено ширио кроз кућу, а она расла ко’ квасац од поноса, јер је родила те крофнасте ногице и плаве цаклеће, мачије очи, које ће гледати само лепо. Јер тако мора.
Док окупана бебећим умором, спавам поред ње на брачном кревету, исписује радосницу и окреће странице које чекају на мастило мојих искустава. Рођендани које ћу тек нанизати, први пријатељи, љубимци, богиње, први разред, школа, све мирише на нетакнуто и свеже. Док ме уснулу посматра, несвесна времена које ће њену бебу дограбити под своје, у њој тињају слике девојке и жене каквом ћу постати, изрежиране слике живота који ћу трошити, све китњасто украшене срцуленцима и осмејцима, јер тако мора. Јер њена беба заслужује најбоље.
Шчепало време године на превару. Измаглица ушушкала у сећање сва котрљања на тепиху, стрмоглава силажења низ степенице, сузе, температуре, вирусе, пливања, падове, тинејџерске бољке, сломљене играчке, сломљена срца, све ђутуре. Све се спаковало у филм, док је очи покривене длановима, открила и викнула “Нема ме!”. Са сваком мојом бољком желела је да будем здрава. Са сузама да никад не будем њања. Да ми се у грлу никад не заглави тужна кнедла. Јер та кнедла и њу дави. Чучнула би и њој моја туга на груди. Ту би се настанила, пустила корење, све док се оно мојим гласним смехом не би одсекло, покупило и отишло. Чудни су дани. Понекад одбију послушност нашим жељама, неспретно ухвате живот за руку и воде га мало лево, мало десно. Дани су тутњали преко нас. Стигло онда, једно јануарско, хладно, снегом посуто поподне и шапунуло јој: “постала си бака, беба је постала мајка”. Срећа највећа. Срећа немерљива познатим јединицама. Срећа онолика. Срећа сакривена у мирису, у фалтицама између бебећег врата и рамена.
Некада давно, таман толико давно да се лепо сећамо, хтела је да ме шћућури у џеп. Било је то суботње поподне, кад ми се уз поподневну кафу, размазале мисли. Па ми се стомак везао у машну. Не украсну. Гледам ову мустру моју, па бих и ја њу у џеп. Да је ником не дам. Знам, не може, али мајка сам јој, може ми се, као и свакој мајци, да кажем такву отрцану ствар. На фору, имам право. Како то обично бива, раштркано суботње поподне, отвара хаотично напоковане кофере не тако давних збивања. Попут веша на штрику, окачи ми се сав багаж пред очима. И развод, и беспомоћност, и самоћа, и милион питања, и обавезе, и како ћу ја то сама, куд сад од нуле, и прихватање чињенице да смо нас две заиста скроз саме, јер је битан фактор који је учествовао у покушају породице, одлучио да буде нулти, непостојећи фактор. Колутам очима од нелагоде, па трпам све назад у кофер, седнем на њега да га лакше затворим. Ћушнућу га негде, свеједно ми је хоће ли иструлити или остати читав. Запитам се, све вођена мајчинском емпатијом, како ли је њој било. Њој, мојој мами, која ми је око имена срцуленца шарала. Ухватим се с отрцаношћу, заиграмо, па се заборавим. Моји габаритни проблеми, које сам трпала у кофер, а они се као баксузи преливали и борили са мном, били су њена тиха патња. Није спавала, као ономад кад су ми се зубиле десни, знојило чело од температуре, а запушени носак борио за ваздух. Њена, ономад, плишана рука је покушавала да похвата конце и исплете нове самосталне кораке, а она је жмиркала од громаде страха и надала се чуду. Надала се да је све “априлилилили”. А био је само април у Београду. Све је мислима цупкала око мене, нечујно, у белим кломпама. Тај извитоперени период, наша Хирошима, данима нам је одзвањала у ушима. Нисмо оглувеле. Умањене за један фактор, један пар мушких екстремитета, који су сами одлучили да не ушетају, па ни повремено, у наше животе, нисмо ништа мање вредне. Трчкарамо нас две, лепо нам је, а она лако дише, па опет црта срцуленца. Пута два. За бебу и бебину бебу.
Такве су те неке лење суботе, само да се распилавиш.
Листам радосницу предано, споменарски, извезену краснописом. Ту је прамен тамне фрцокле, у маленој коверти таман за на длан. Моје детињство испричано као октобарско ромињање кише, натенане, са срозаним сокницама ниско до зглобова. Лепо ми срце заштуца и прескаче ритам, а очи скупе у тачке, кад налетим на слику где ме држи за плишану руку, а црвене ципелице уз прилог белих кломпи, спремају се за трк. Топила се од милине звука првих прашњавих корака. Пар неприметних корака за човечанство, пар незнатних корака за мене, а за њу пар најдужих корака икад закорачених. Радосни бебећи усклици котрљали се улицом. Као кликери. Она насмејани девојчурак. Широко, све до ушију.
Док ми је обувала те малене црвене ципеле, у којима сам исплела прве кораке по макадаму улице у којој сам одрасла, желела је да моји ситни, нестабилни кораци, постану сигурни, промишљени и важни. Док сам тетураво трчкарала кроз двориште куће, уз одзвањајућу цику скакутавих локница, трчкарала је за мном, све жмиркајући на једно око од страха да ћу се саплести и пасти. На главу. Јер тако деца падају. Док су се прве речи котрљале кроз тек назубљене десни, радовала се разговорима које ћемо водити. Јер ће њена беба бити паметна. Док ме је купала у ружичастој кадици, мирис Косилија се маглено ширио кроз кућу, а она расла ко’ квасац од поноса, јер је родила те крофнасте ногице и плаве цаклеће, мачије очи, које ће гледати само лепо. Јер тако мора.
Док окупана бебећим умором, спавам поред ње на брачном кревету, исписује радосницу и окреће странице које чекају на мастило мојих искустава. Рођендани које ћу тек нанизати, први пријатељи, љубимци, богиње, први разред, школа, све мирише на нетакнуто и свеже. Док ме уснулу посматра, несвесна времена које ће њену бебу дограбити под своје, у њој тињају слике девојке и жене каквом ћу постати, изрежиране слике живота који ћу трошити, све китњасто украшене срцуленцима и осмејцима, јер тако мора. Јер њена беба заслужује најбоље.
Шчепало време године на превару. Измаглица ушушкала у сећање сва котрљања на тепиху, стрмоглава силажења низ степенице, сузе, температуре, вирусе, пливања, падове, тинејџерске бољке, сломљене играчке, сломљена срца, све ђутуре. Све се спаковало у филм, док је очи покривене длановима, открила и викнула “Нема ме!”. Са сваком мојом бољком желела је да будем здрава. Са сузама да никад не будем њања. Да ми се у грлу никад не заглави тужна кнедла. Јер та кнедла и њу дави. Чучнула би и њој моја туга на груди. Ту би се настанила, пустила корење, све док се оно мојим гласним смехом не би одсекло, покупило и отишло. Чудни су дани. Понекад одбију послушност нашим жељама, неспретно ухвате живот за руку и воде га мало лево, мало десно. Дани су тутњали преко нас. Стигло онда, једно јануарско, хладно, снегом посуто поподне и шапунуло јој: “постала си бака, беба је постала мајка”. Срећа највећа. Срећа немерљива познатим јединицама. Срећа онолика. Срећа сакривена у мирису, у фалтицама између бебећег врата и рамена.
Некада давно, таман толико давно да се лепо сећамо, хтела је да ме шћућури у џеп. Било је то суботње поподне, кад ми се уз поподневну кафу, размазале мисли. Па ми се стомак везао у машну. Не украсну. Гледам ову мустру моју, па бих и ја њу у џеп. Да је ником не дам. Знам, не може, али мајка сам јој, може ми се, као и свакој мајци, да кажем такву отрцану ствар. На фору, имам право. Како то обично бива, раштркано суботње поподне, отвара хаотично напоковане кофере не тако давних збивања. Попут веша на штрику, окачи ми се сав багаж пред очима. И развод, и беспомоћност, и самоћа, и милион питања, и обавезе, и како ћу ја то сама, куд сад од нуле, и прихватање чињенице да смо нас две заиста скроз саме, јер је битан фактор који је учествовао у покушају породице, одлучио да буде нулти, непостојећи фактор. Колутам очима од нелагоде, па трпам све назад у кофер, седнем на њега да га лакше затворим. Ћушнућу га негде, свеједно ми је хоће ли иструлити или остати читав. Запитам се, све вођена мајчинском емпатијом, како ли је њој било. Њој, мојој мами, која ми је око имена срцуленца шарала. Ухватим се с отрцаношћу, заиграмо, па се заборавим. Моји габаритни проблеми, које сам трпала у кофер, а они се као баксузи преливали и борили са мном, били су њена тиха патња. Није спавала, као ономад кад су ми се зубиле десни, знојило чело од температуре, а запушени носак борио за ваздух. Њена, ономад, плишана рука је покушавала да похвата конце и исплете нове самосталне кораке, а она је жмиркала од громаде страха и надала се чуду. Надала се да је све “априлилилили”. А био је само април у Београду. Све је мислима цупкала око мене, нечујно, у белим кломпама. Тај извитоперени период, наша Хирошима, данима нам је одзвањала у ушима. Нисмо оглувеле. Умањене за један фактор, један пар мушких екстремитета, који су сами одлучили да не ушетају, па ни повремено, у наше животе, нисмо ништа мање вредне. Трчкарамо нас две, лепо нам је, а она лако дише, па опет црта срцуленца. Пута два. За бебу и бебину бебу.
Такве су те неке лење суботе, само да се распилавиш.
Извор: tashonlash.com