Porodiljsko mi je trajalo tačno dva dana. To su ona dva dana koja sam provela u porodilištu, a uz to bio je vikend. Kancelariju sam preselila u dnevnu sobu i tako sam radila. Rad od kuće, često sa bebom u krilu, baš i nije lagana stvar, ali je bolje nego plaćanje dadilje ili rad sa bebom u kancelariji. Nisam mogla da biram.
I ako sam sama sebi poslodavac po nekad razmišljam šta bih i kako da radim kod „gazde“. Toliko nepoštovanje žene kao žene i još manje poštovanje žene kao majke dovodi me do ludila. U „normalnom“ svetu majku smatraju „boljim“ radnikom (odgovornijom i lojalnijom) baš zato što ima decu, a kod nas je sve suprotno.
Prvih par dana su mi ličila na pravi pakao. Tek posle nekog vremena sam se organizovala, pa je sve krenulo na bolje. Spasila me je, ni manje ni više nego, olovka! Šalu na stvaru, sve sam zapisivala. Dobra organizacija, za koju većina mama nema vremena, uglavnom može da „napravi“ vreme za odmor ( ili kako se već zove to vreme kada mama odmara sa bebom!). Primarno u mojoj tabeli je bilo dojenje, presvalčenje i „posao“ oko bebe. To mi je i zauzimalo najviše vremena. Rad (za posao) mi je, iskrena da budem, bio na poslednjem mestu, ali posao nije mogao da stane. Teško je bilo, naročito kada sam morala da telefoniram, a beban se oglašavao pored mene. Nisam mogla da objašnjavam klijentima da ne mogu da platim dadilju, a ni da dobijem vrtić – delovalo bi krajnje neprofesionalno. Trudila sam se da poslove obavljam dok beban spava. Trka sa vremenom, a još sa preponama. Stvarno, kada se setim tih prvih godinu i po dana, pitam se kako sam sve uspela. Uspevala sam da, kako dete raste, „radnje“ zamene jedna drugu i uklope se u moju strogu satnicu i planer. Uvek sam planove pravila za jedan dan u napred. Niti mogu da planiram za više dana, ne znam šta može da iskrsne, niti sam smela da dopustim sebi da ujutro nemam „plan rada“ za taj dan. Pre pripreme za spavanje, pisala sam plan za sutra. U svemu tome, primetila sam, da trpim Ja. Za sebe nisam imala vremena. Kosu sam mogla da perem uveče, pa sa mokrom glavom da legnem u krevet. Nisam mogla da stignem do frizera – morala bih da vodim i dete (a onda je pitanje koliko bi frizer imao vremena dok dete „nepodivlja“). Kosa vezana u rep ili zakačena šnalom u punđu su bili rešenje.
Trpeo je i moj hobi. I pored najvećih napora, nisam uspevala sve da smestim u tabelu-planer ( tj. u 24 sata koliko, na žalost, traje dan). Trebao mi je neko da mi pomogne. Kada sam „zapadala u krize“ pitala bih se: a kako bih da radim kod „gazde“? Mnoge zaposlene mame pored posla koji rade i za koji dobijaju platu rade i posao za koji ne dobijaju platu (i koji im se uopšte ne računa u posao). Svakodnevne aktivnosti oko bebe i kuće, tkzv. neplaćeni posao je za većinu ljudi nevidljiv. Pitanje „pa od čega si se umorila?“ smatram bezobrazlukom.
Radni dan prosečne zaposlene žene (bilo da radi od kuće ili iz kancelarije) nije završen, kao u slučaju zaposlenih očeva, kada zatvori vrata kancelarije. Dete je mamina „briga“ i sve poslove, naročito oko malog deteta obavlja mama. Bez obzira što se već odavno veš ne pere ručno – mama je ta koja pere veš: mama je ta koja širi veš, mama je ta koja sakuplja suv veš, mama je ta koja pegla veš – za sve ove radnje, koliko god one bile lake, treba neko vreme za koje mama radi, a tata odmara. Retki su očevi tj. muževi koji pomažu u kućnim (da ne kažem ženskim) poslovima. I tako radni dan mame traje i posle onih osam ( mada u većini slučajeva i više od osam) sati rada za platu.
Dete i samo prati majku. Ako je mama u kuhinji, dete je u kuhinji. Ako je mama u sobi, dete je u sobi. Čak i ako mama ode do WC-a, dete je uz nju. Ovo dodatno stvara pritisak na majku. Do juče, ta ista žena, brinula je samo o sebi, o svojoj kosi, o svojim noktima, o svom telu, sada ima dete i dve glave, 40 noktiju, dva tela … Ako sama treba da brine o svemu tome, ona ne može sve da postigne i nešto mora da zapostavi. Najčešće zapostavi svoje telo i sebe. U nadi da će „brzo proći“, majka zapusti sebe, kako bi vaspitala i dobro odgajala dete.
Pomoglo bi mi da se bar neko našao da mi prošeta dete, posle podne. I to sam morala ja, jer sam ja rešila da moje dete dva puta dnevno ide u šetnju. Moram priznati, najčešće sam uživala u tim šetnjama, ali po nekada bi mi više od šetnje prijao mir i odmor.
Rodnu ravnopravnost je neophodno uvesti u porodicu. Ako je uvedemo u porodicu, ona će sama ući u kancelariju.
Izvor: drmama.rs