Породиљско ми је трајало тачно два дана. То су она два дана која сам провела у породилишту, а уз то био је викенд. Канцеларију сам преселила у дневну собу и тако сам радила. Рад од куће, често са бебом у крилу, баш и није лагана ствар, али је боље него плаћање дадиље или рад са бебом у канцеларији. Нисам могла да бирам.
И ако сам сама себи послодавац по некад размишљам шта бих и како да радим код „газде“. Толико непоштовање жене као жене и још мање поштовање жене као мајке доводи ме до лудила. У „нормалном“ свету мајку сматрају „бољим“ радником (одговорнијом и лојалнијом) баш зато што има децу, а код нас је све супротно.
Првих пар дана су ми личила на прави пакао. Тек после неког времена сам се организовала, па је све кренуло на боље. Спасила ме је, ни мање ни више него, оловка! Шалу на ствару, све сам записивала. Добра организација, за коју већина мама нема времена, углавном може да „направи“ време за одмор ( или како се већ зове то време када мама одмара са бебом!). Примарно у мојој табели је било дојење, пресвалчење и „посао“ око бебе. То ми је и заузимало највише времена. Рад (за посао) ми је, искрена да будем, био на последњем месту, али посао није могао да стане. Тешко је било, нарочито када сам морала да телефонирам, а бебан се оглашавао поред мене. Нисам могла да објашњавам клијентима да не могу да платим дадиљу, а ни да добијем вртић – деловало би крајње непрофесионално. Трудила сам се да послове обављам док бебан спава. Трка са временом, а још са препонама. Стварно, када се сетим тих првих годину и по дана, питам се како сам све успела. Успевала сам да, како дете расте, „радње“ замене једна другу и уклопе се у моју строгу сатницу и планер. Увек сам планове правила за један дан у напред. Нити могу да планирам за више дана, не знам шта може да искрсне, нити сам смела да допустим себи да ујутро немам „план рада“ за тај дан. Пре припреме за спавање, писала сам план за сутра. У свему томе, приметила сам, да трпим Ја. За себе нисам имала времена. Косу сам могла да перем увече, па са мокром главом да легнем у кревет. Нисам могла да стигнем до фризера – морала бих да водим и дете (а онда је питање колико би фризер имао времена док дете „неподивља“). Коса везана у реп или закачена шналом у пунђу су били решење.
Трпео је и мој хоби. И поред највећих напора, нисам успевала све да сместим у табелу-планер ( тј. у 24 сата колико, на жалост, траје дан). Требао ми је неко да ми помогне. Када сам „западала у кризе“ питала бих се: а како бих да радим код „газде“? Многе запослене маме поред посла који раде и за који добијају плату раде и посао за који не добијају плату (и који им се уопште не рачуна у посао). Свакодневне активности око бебе и куће, ткзв. неплаћени посао је за већину људи невидљив. Питање „па од чега си се уморила?“ сматрам безобразлуком.
Радни дан просечне запослене жене (било да ради од куће или из канцеларије) није завршен, као у случају запослених очева, када затвори врата канцеларије. Дете је мамина „брига“ и све послове, нарочито око малог детета обавља мама. Без обзира што се већ одавно веш не пере ручно – мама је та која пере веш: мама је та која шири веш, мама је та која сакупља сув веш, мама је та која пегла веш – за све ове радње, колико год оне биле лаке, треба неко време за које мама ради, а тата одмара. Ретки су очеви тј. мужеви који помажу у кућним (да не кажем женским) пословима. И тако радни дан маме траје и после оних осам ( мада у већини случајева и више од осам) сати рада за плату.
Дете и само прати мајку. Ако је мама у кухињи, дете је у кухињи. Ако је мама у соби, дете је у соби. Чак и ако мама оде до WC-а, дете је уз њу. Ово додатно ствара притисак на мајку. До јуче, та иста жена, бринула је само о себи, о својој коси, о својим ноктима, о свом телу, сада има дете и две главе, 40 ноктију, два тела … Ако сама треба да брине о свему томе, она не може све да постигне и нешто мора да запостави. Најчешће запостави своје тело и себе. У нади да ће „брзо проћи“, мајка запусти себе, како би васпитала и добро одгајала дете.
Помогло би ми да се бар неко нашао да ми прошета дете, после подне. И то сам морала ја, јер сам ја решила да моје дете два пута дневно иде у шетњу. Морам признати, најчешће сам уживала у тим шетњама, али по некада би ми више од шетње пријао мир и одмор.
Родну равноправност је неопходно увести у породицу. Ако је уведемо у породицу, она ће сама ући у канцеларију.
Извор: drmama.rs