Да се упознамо – ја сам најгора мама на свету. Или бар у овом тренутку себе тако видим.
Радим од куће, посао који је тренутно врло захтеван. Преко дана док су деца у вртићу и школи и увече кад легну. Понекад и док су будни. Трудим се да једу кувано сваког дана, али авај, не стижем увек. А последњих неколико дана посебно је тешко.
Старије дете које је школарац ишло је поподне у школу, а кад иде поподне, не иде у боравак. Да би била код куће мало, греота да дете буде стално у боравку (да ли је?). А млађе? Е, она се разболела. Тако смо по читаве дане сви заједно у кући, док ја покушавам да бар нешто стигнем од обећаних ствари да завршим, а они траже ред ужине, ред правих оброка, све то испресецано јурцањем кроз кућу и свађама које престанем да бројим после десете.
Али добро, помислих, данас ће бар ово велико дете ићи у боравак, а млађе које није спавало ноћас од температуре (а с њом ни ја) спаваће поподне, па ћу стићи да бар нешто завршим. Али, авај. Баш данас мала комшиница слави рођендан у згради. И баш данас је бука изнад свих граница. На ивици живаца, уморна, са послом који се нагомилао до те мере да ће ми читав наредни викенд бити радни, почињем да вичем на – болесно дете које не може да заспи! И зашто не спава већ једном?! Зна ли она да мени треба мир да бих радила?! Зна ли колико ми се посла нагомилало због ње?! И сместа да је заспала и два сата да ме није ништа питала!
Каква мајка виче на болесно дете? Па, она која није стигла да одговори на мејлове, заврши у року обавезе, скува ручак – или макар нешто од свега тога.
Десет минута након тог мог „тантрума“, покајнички улазим у собу и видим њу како подиже главу и говори: „Мама, ја покушавам, али не могу да заспим.“
Јер, све што њој данас треба је да мене види задовољну. А ако то значи да спава на силу, даће све од себе да тако уради. Не види она ништа лоше у томе што сам на њу викала. Она види да је њена грешка што већ једном не спава. Да нешто с њом није у реду кад јој већ не полази за руком да уради то што мама тражи.
А мама? Испад беса који је прошао оставио је као издуван балон и у размишљању: Како је могуће да смо ми, родитељи, толико крхки и танких живаца и толико великог ега да своје викање увек лако оправдамо тиме да смо, ето, људска бића, преморена и са својим манама, а дечје испаде беса видимо као – размаженост?
Ако вам треба једна сломљена мама, уверена је њеној деци требало да западне нека бар мало боља, бићу данас далеко од рачунара и кухиње. Обавезе ће да наставе да се гомилају, ручак ћемо поручити, а најгора мама на свету пробаће да заборави на све то и фокусира се на стварно важне ствари – лечење своје и дечје душе.
Катарина И.