Dobro pamtim dan kada sam Sari prvi put izgovorila: „Mama ne može“. Pamtim težinu izgovorenih reči i toga kako sam se danima pripremala da prevalim to preko usta – Ne mogu.
Ja ne mogu. Mama ne može.
Popodne kao i svako drugo – završavala sam ručak u kuhinji dok su se one igrale u sobi. Sara je veselo doskakutala do mene i rekla mi:“Mama, nosi me“. Do tada bih je uvek uzimala u ruke i nastavila da kuvam sa njom, zauzimajući neki nakrivljeni položaj kako bih je sklonila od svega potencijalno opasnog sa šporeta. Poza od koje bi me bolela leđa kad bih i samo pomislila na nju. Sa Sofijom koja je već nervozno cvilkala od gladi i umorom koji je vladao svakim delom moga tela, znala sam da je došao taj trenutak. Trenutak za „ne“. Ranije tog dana odlučila sam da Sari kažem „ne mogu“ kada mi nešto bude teško.
Popodne kao i svako drugo – završavala sam ručak u kuhinji dok su se one igrale u sobi. Sara je veselo doskakutala do mene i rekla mi:“Mama, nosi me“. Do tada bih je uvek uzimala u ruke…
Mojoj deci je poznat termin da nešto „ne može“, znaju da nešto „ne bi trebalo“ ili da „nije lepo“. Ali do tada nikada nisu čula da mama nešto ne može.
Udahnula sam duboko i prevalila: “Mišo, ne mogu. Mama ne može“. Par sekundi tišine i osećaj teskobe. Sara me pogledala mirno i otišla nazad u igru.
Iako nije delovala tužno niti razočarano (a to je nešto što ona nikad ne bi prikrila), ja sam se osećala grozno, uverena da sam najgora majka na svetu.
U mom mentalnom sklopu (koji se umnogome promenio dolaskom ćerki na svet) ne postoji nešto što majke ne mogu. Oduvek sam smatrala da su majke svemoćne. Svesna realnosti, jasno mi je da ima majki koje nisu ni zaslužile da ih tako zovu. Ali u mojoj glavi mame sve mogu da urade, pogotovo kada žele.
U mom svetu mame rade i kada ne žele, jer nekad mora i nekad treba. U mom svetu mame su pravi superjunaci. Možda jer imam mamu koja sve može i jer ona ima mamu koja sve može i znam da je i moja baka imala mamu koja je sve mogla…
Mojoj deci je poznat termin da nešto „ne može“, znaju da nešto „ne bi trebalo“ ili da „nije lepo“. Ali do tada nikada nisu čula da mama nešto ne može.
I oduvek sam želela da budem takva majka (čak i pre nego što sam uopšte poželela da stvarno budem majka). Ona koja neće čekati muža da dođe sa posla da bismo išli u šetnju. Ona koja će sama moći da popne kolica sa jedno ili dvoje dece na sprat. Majka koja će nositi svoje dete bila trudna ili ne. Ona koja će iz prodavnice večito vukljati neke cegere i kese jer uvek nešto treba. Mama kojoj neće biti problem da ode sama sa njih dve kod doktora, na dečiji rođendan, na drugi kraj grada. Prevozom, kolicima, uz pomoć nosiljki, ruku, nogu. Mama koja će umeti da ostane sama sa njih dve kada je muž na putu. Koju neće kočiti to što nije vozač, što nema lift do stana, što u zgradi nema mesta za kolica. Mama koju ništa neće sprečavati da sama sa svojom decom ode gde treba i gde želi.
Još od rođenja jedne, pa druge ćerke i sa ovakvom postavkom stvari nije trebalo da prođe puno vremena – deca su znala, a okolina polako prihvatila da mama može sve i da može sama. I to je polako, ali sigurno postajala naša konstanta.
Drugi oko mene, uključeni u život moje dece, polako su se povlačili, a ja sam svaku novu situaciju prihvatala u maniru „Ne moraš ti, ja ću. Mogu sama. Stvarno nema potrebe da pomognete“. Izgovarala sam olako. Drugi nisu imali potrebe, a ni ja ih zapravo nisam puštala da pomognu, da se uključe. Zašto da mi pomognu kad mogu? Kada moram da mogu, jer – ja sam mama.
U mom svetu mame rade i kada ne žele, jer nekad mora i nekad treba. U mom svetu mame su pravi superjunaci. Možda jer imam mamu koja sve može i jer ona ima mamu koja sve može i znam da je i moja baka imala mamu koja je sve mogla…
A koliko traje to da mama može sve (skoro) sama, shvatila sam posle dosta meseci kada sam od mame superheroja ponosne na sebe, postala umorna i džangrizava mama koju otkidaju leđa i ruke joj se tegle do zemlje. Mama koja se u svakom smislu zapustila i zaboravila na sebe. Mama koja sve može, a koja je time delimično decu vezala samo za sebe i time ih sputala.
Moje umorno i zapušteno lice u ogledalu nije mi bio dovoljan znak da nešto promenim. Alarm je počeo da zvoni kada sam počela da uviđam da radim protiv svoje dece. Bila sam njihov superheroj i to veliko breme sam im okačila oko vrata. Jer kada je mama superhroj koji sve može, u dečijim očima niko drugi ne može ništa dovoljno dobro.
U životima moje i većine drugih deca postoje i drugi ljudi osim mame. I, iako svi oni nisu mama, i možda ne umeju da urade isto kao mama, umeju da urade to dovoljno dobro. A, verujte, ponekad mogu i bolje, pogotovo kad je mama umorna i ne može više.
Moje umorno i zapušteno lice u ogledalu nije mi bio dovoljan znak da nešto promenim. Alarm je počeo da zvoni kada sam počela da uviđam da radim protiv svoje dece.
I zato je važno da mama ponekad kaže svojoj deci da ne može. Zato je važno da mama dozvoli da joj neko pomogne, čak i kad ona sama može.
Ja još uvek učim sebe da kažem „ne mogu“ onda kada to osećam. Ne zato što u tom trenutku ne bih mogla još malo da se potrudim oko svoje dece.
Nego zato što kad ja mogu – niko drugi ne može.
Autor teksta: Jasmina Dražić