Mladi ljudi danas odrastaju jako sporo. Infantilizam pubertetlija je ukorenjen u našem životnom ustrojstvu i običnim predstavama o deci. Ranije je život primoravao da se deca na rad navikavaju otprilike od 4 godine. Od 7 godina sva deca su počinjala da se ispovedaju, odnosno već s se učila da snose odgovornost za svaki svoj postupak. Na dete se prilično rano gledalo kao na čoveka koji se sprema da bude odrastao. Ono je za ovo bilo bilo planski pripremano.
Zaista, na dete treba gledati kao na malog odraslog čoveka. A princip vaspitanja u naše vreme se vrlo jasno može formulisati rečima jedne moderne pesme: „Igraj dok si mlad.“ Dok je dete malo njemu se mnogo dozvoljava. Ovo dovodi do toga da će čak i dvadesetogodišnjeg dugajliju mamica i dalje paziti i maziti. A skoro je nezamislivo da se dete natera da radi s 4-5 godina: „Ono je još malo!“
A kad se stručnjaci odjednom sete sveopšteg zaostajanja dece oni počinju da razvijaju dete veštački. Izmišljaju različite razvojne programe, igre. Ali sve je ovo znak toga da deca očigledno nešto ne dobijaju čak i u normalnim porodicama. A deca ne dobijaju elementarno opštenje s odraslima, njima nije potrebno detinjasto opštenje, već odraslo. Ne treba roditelji da se spuštaju do nivoa deteta i da počinju da trče, skaču, preskaču, prave kule i gradove, odrasli treba da primaju decu u svoj odrasli život. Ako je dete uključeno u život odraslih, ono će biti razvijeno! A savremeno dete je uključeno u život svojih vršnjaka, a ne odraslih.
U jednoj školi u Taldomu u zbornici visi lep plakat s rečima: „Ispričaj mi i ja ću zaboraviti, pokaži mi i zapamtiću, uradi sa mnom i naučiću.“ Čini mi se da ove reči svi roditelji treba da napišu velikim slovima u svom stanu. Stvarno, ako dete zna da majka radi negde u fabrici i da je udarnik, to uopšte ne znači da će odrasti kao vredno. Dobro je ako svojim očima vidi kako majka stalno radi, pere sudove, sprema kuću, pere veš, ali to još ne znači da će ono biti vredno. Treba zajedno s detetom prati sudove, sređivati s njim kuću, navikavati se na pranje (odnosno činiti ga učesnikom svog odraslog života) i tada postoji nada da će dete biti vredno. Dete već sa tri godine može da pere sudove. Ono se raduje što učestvuje u životu odraslih. Sva deca stalno imitiraju odrasle, samo im treba omogućiti da ostvare svoju želju u pravom radu.
Sve zavisi od ustrojstva porodice – roditelji stalno treba da budu usmereni na to da vaspitaju sebi pomoćnike. Savremene mame i tate se oduševljeno smeju i likuju videći kako njihova mila kćerka igra, imitirajući zvezde pop-muzike, koje vidi na televizijskom ekranu. Jano je da su u ovom slučaju roditelji nastrojeni na to da vaspitaju estradnu pevačicu a ne pomoćnicu sebi. Deca vrlo dobro osećaju šta se roditeljima sviđa i šta treba raditi da bi im se ugodilo.
Roditelji devojčice treba da teže ka tome da vaspitaju devojku koja će sa 14 godina biti potpuno samostalna domaćica. Kako ovo ostvariti? Čini mi se da je vrlo važno da se ne propusti vreme. Svakom roditelju su potrebna neka najelementarnija znanja. Jer u razvoju deteta postoje određene faze kad se u njemu formiraju ove ili one sposobnosti. Psiholozima su one dobro poznate. Nažalost, u školi se ne predaju čak ni elementarna znanja o dečjog psihologiji, iako će sva ova znanja praktično svima biti jako korisna, jer ogroman broj današnjih đaka će postati roditelji.
Na primer, ako trener vodi košarkašku sekciju on mora da zna da tačnost šuta zavisi od precizne koordinacij pokreta. Ova kordinacija se formira sa 12-14 godina. Ovo znači da ako je dete došlo u sekciju kad već ima 15 godina, ono nikad neće imati dobar šut, pošto je vreme kad su se formirali njegovi mišići, nervni završeci, koji odgovaraju za preciznost šuta već propušteno. Uzgred rečeno, upravo u ovom uzrastu počinje radna obuka u školama. Važno je da se u ovo doba dete nauči da drži u rukama čekić, testeru, šrafciger. Iako je dete trebalo da nauči da radi još ranije, upravo u ovom uzrastu se u njemu razvija sposobnost za precizne i prefinjene poslove i upravo u ovom uzrastu se može vaspitati majstor svog zanata, koji će imati „zlatne ruke“. Upravo u ovom uzrastu – od 12 godina – se deca daju u umetničku školu zato što postaju sposobna da prefinjenim pokretom olovke ili kičice prenose svoju zamisao. I ova sposobnost nije povezana samo s razvojem mišića, već i s razvojem duševnih moći, pojavom sposobnosti osmišljavanja lepote i sposobnosti da se prenese harmonija.
U razvoju dece takođe postoji određena etapa kad se utemeljuje sama navika na posao. Ovo je otprilike uzrast od 4 do 6 godina. Upravo u ovom uzrastu čovek treba da počne da navikava dete na rad. Ono stvarno još nije sposobno za dugotrajan, uporan i temeljan rad. Ipak dete već treba da zna šta je rad. Ono mora da ima određene obaveze u kući. Ako se propusti ovaj uzrast, biće praktično beskorisno navikavati dete na rad. Ono će verovatno i moći da napravi neku stvar tako da bude veoma lepa, ali sam posao neće voleti i neće praviti slične lepe stvari.
Na primer, još je rano slati dete u prodavnicu po hleb kad ono ima dve i po ili tri godine. Ono prosto ne ume da upravlja svojim osećanjima. Na primer, ako naiđe na putu na mačku sve je gotovo: potrčaće za njom zaboravivši na tamo neku prodavnicu. Ako dete hoće da se rita u krevetu ne možete da ga naterate da se ne rita. Ono nema gde da utroši energiju i ne upravlja sobom čak ni ako ga budete kažnjavali kaišem ili rukom po turu. Već minut posle kazne noge će opet početi da se ritaju, ali posle tri godine kod deteta se pojavljuje sposobnost da upravlja svojim željama. U njemu će se javiti želja da potrči za mačkom, ali ono već može da savlada jednu svoju želju i da ispuni drugu – da dođe do prodavnice. Kod deteta se pomalo ispoljava odgovornost za posao koji mu je poveren. Ova nova sposobnost treba da se razvija zato već od četiri godine dete treba navikavati na neke stalne obaveze kod kuće. Inače će vreme da bi mu se ulila vrednoća i odgovornost biti propušteno.
Kad dete malo odraste njega je moguće i treba ga učiniti zajedničarem u pravilnom planiranju svog života. Jednom sam čuo priču jedne žene koja još nije bila u poznim godinama o tome kako ona uči svoju unuku. Kad unuka dugo moli baku da joj kupi nešto veće (kasetofon, odeću i t.sl) baka postupa na sledeći način. Ona kupuje stvar, ali ne prosto tako, već je uzima na kredit. Kad se kod unuke posle izvesnog vremena pojavi nova želja da kupi nešto baka joj odgovara: „Pričekaj. Da li se sećaš, kupile smo kasetofon? Zasad još nismo ni njega otplatile. Sad štedimo novac da bismo to otplatile. A kad otplatimo ovu stvar kupićemo novu.“ Ovako se unuka od detinjstva uči da planira svoje troškove i da poredi svoje želje i mogućnosti. Ova unuka je od detinjstva posvećena u život odraslih i učestvuje u njemu stičući navike donošenja odluka i odgovornosti za njih.
Izvor: svetosavlje.org