Докторка Снежана Плавшић: Родитељи би требало да посматрају неколико области развоја

јануар 28, 2019

Кад се нешто необично догађа са дететом

Према истраживањима, у свим земљама постоји висока преваленција развојних тешкоћа у раном детињству. Рано препознавање и процена потреба за подршком код деце са развојним тешкоћама помажу у обезбеђивању одговарајућих услуга и других видова подршке

У ери хеликоптер или већ како се превише брижни родитељи називају, врло је лако оптужити их за претерану забринутост или им говорити да је све у реду. Али испоставиће се да су родитељи прва најважнија карика која ће приметити када се заиста нешто необично догађа са дететом када је његов развој у питању.

И неуронаука каже да развој дететовог мозга зависи од окружења у којем расте, али и од искустава која стиче, једнако као што зависи од генетике, каже Снежана Плавшић, психолог и здравствена сарадница Развојног саветовалишта Дома здравља у Лесковцу. Од момента када родитељ примети да са развојем нешто није у реду, до момента када стручњак потврди или укаже на кашњења или сметње у развоју, важно је да протекне што мање времена.

О томе због чега је непроцењиво да детаљно посматрамо рани развој детета, како бисмо што раније реаговали и обезбедили потребну подршку, Снежана Плавшић каже: “Рани развој је најважнији период у развоју личности. Истраживачи су утврдили да човек око 50 посто својих способности развије током прве четири године живота, а наредних 30 пре навршене осме године. То не значи да се током тих првих година усвоји толики квантум и ниво знања или развије висок ниво интелигенције појединца, већ да се током тих првих година у мозгу успостављају главни путеви учења. Све друго што се учи током живота биће утемељено на тој основици. Наука је снимцима мождане активности неспорно документовала огромну разлику између деце која су одрастала у здравом, сигурном и стимулативном окружењу и оне која нажалост нису имала ту срећу.”

Већина неуронских веза у мозгу гради се у том периоду и тада се поставља основа за даље учење. Према истраживањима, да би се искористиле кључне фазе развоја мозга, надокнадила кашњења у развоју у првим годинама, побољшао живот најугроженије деце, допринело прекидању зачараног круга сиромаштва, насиља и других негативних појава у каснијем животу, улагање у ране интервенције је најделотворнији одговор.

Снежана Плавшић објашњава да је већ на рођењу могуће уочити извесна одступања и кашњења у било којој од области развоја, и затим започети програм ране интервенције. Она каже да родитељи понекад из страха и бриге одлажу дефинисање проблема, прихватајући “утеху” своје околине да ће бити све у реду, а неретко и стручњака који им кажу да је још рано за било какву подршку.

“Тако се, нажалост често, дешава да тек са четири или шест година почињемо интервенцију код детета које има озбиљне сметње. Тада је исход неизвестан, углавном слабији него да се са подршком кренуло много раније. Што се тиче система раних интервенција, у Србији он постоји и остварује се кроз развојна саветовалишта домова здравља. Он захтева унапређивање, боље кадровске, техничке и стручне капацитете, бољу организацију рада и већу доступност свима којима је услуга ране интервенције потребна. Педијатри, који представљају прву капију система, често немају времена, нису обучени или нису заинтересовани за област раног развоја. Зато је веома важно подићи свест о значају раног развоја и континуирано и систематски (почев од иницијалног образовања у педијатријским службама, предшколским установама и установама социјалне заштите) иновирати знања у овој области. Наша предност је што су још далеких седамдесетих година прошлог века формирана развојна саветовалишта, у којима раде психолози, логопеди, социјални радници, обучени и сензибилисани за област раног развоја, иако нека, нажалост, нису више у функцији.”

Када се породица суочи са развојним тешкоћама, кашњењем или инвалидитетом детета, друштво треба да им понуди интегрисане услуге из различитих сектора, које су познате и као “ране интервенције”. Према истраживањима, у свим земљама постоји висока преваленција развојних тешкоћа у раном детињству (сматра се да око 20% деце има потребу за неким видом додатне подршке развоју у раном узрасту). Рано препознавање и процена потреба за подршком код деце са развојним тешкоћама помажу у обезбеђивању одговарајућих услуга и других видова подршке у систему раних интервенција. Потенцијал за развој мозга је највећи у првим годинама живота. Истраживања показују да подршка у раном детињству највише користи најугроженијој деци и зато је важно да се кроз релевантне системе (здравствени, образовни и систем социјалне заштите) и унапређене услуге препознају потребе сваког детета и да се обезбеди сва подршка потребна за оптималан развој.

Снежана Плавшић каже да је велики корак што је недавно држава, пре свега Министарство здравља, у сарадњи са УНИЦЕФ-ом покренула пројекат развоја новог јединственог модела ране интервенције, који се у свету доказао као ефикасан. “Он укључује стручњаке из области здравства, образовања и социјалне заштите, као и саме родитеље, који се ‘окупљају око детета’, како родитељи не би трагали од једног система до другог у потрази за подршком. Новина у моделу је и што се интервенција премешта из ординације стручњака и третманског приступа у природно окружење детета. Дефинисани, јасно мерљиви циљеви остварују се корак по корак, уз пуно учешће родитеља. У центру интервенције је породица која у оквиру свакодневних, рутинских активности, остварује напретке у областима које жели да мења. Стручњаци су само подршка. Математика је једноставна. Уз сву организацију, и стрес и време потребно за обиласке стручњака, дете у нашим ординацијама проведе сат или два недељно. У својој кући или вртићу оно је све преостало време. Зато је то право место за интервенцију”, каже наша саговорница и додаје да су родитељи на овај модел врло позитивно реаговали, спремни да буду партнери, а не примаоци услуге. “Наравно, пред нама су бројни изазови, пре свега у спремности система и стручњака да се мењају.”

Угроженост и недостатак прилика у најмлађем узрасту, када се постављају основе даљег развоја, с временом постају још израженији касније у животу, остављајући последице и у одраслом добу, како на личном тако и на друштвеном плану. Без правовременог откривања и подршке кроз интервенције, дете ће вероватно каснити у развоју, а отклањање последица ће бити све скупље што се касније почне са подршком.

Доц. др Снежана Илић, са Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију, национална консултанткиња УНИЦЕФ-а за рани раст и развој и чланица борда Европске асоцијације за рану интервенцију, каже да у пракси код нас постоји очекивање родитеља да кад дођу код стручњака он треба да “поправи” дете, а заправо су родитељи ти који највише могу да учине уз помоћ стручњака. Зато је неопходно променити приступ.

“У традиционалном приступу, родитељи доводе дете на третман и чекају у чекаоници или пасивно посматрају поступке који се спроводе са њиховим дететом. Родитељ најчешће не добија никакве инструкције шта да ради кроз свакодневне активности, како да подржи развој свог детета и обезбеди стимулативну средину. У моделу чије пилотирање је засада извесно у два града Србије, родитељ је партнер. Родитељ кроз вођени интервју изражава своју забринутост, описује свакодневицу своје породице, приближава самосталност свог детета, његово ангажовање и интеракције са другима. Родитељ износи поља у којима би желео да постигне промене у наредном периоду код свог детета. На тај начин услуге су прилагођене, индивидуализоване. За свако дете/породицу, примењују се стратегије подршке и консултације у оквиру којих дете иде ка вишој функционалности. Приступ који је код нас тренутно заступљен у пракси усредсређен је само на дете. Нови приступ подразумева учешће породице”, каже докторка. Као узор послужио је португалски модел раних интервенција, као најнапреднији у Европи. Развијан је уназад 25 година, а заснован је на научно потврђеној пракси, научним доказима. У овом тренутку Португалија има 164 тима за ране интервенције, који покривају читаву земљу и допиру и до најудаљеније породице којој је потребна подршка.

Основни принципи раних интервенција заснованих на рутинама, базирани на научним доказима, јесу да бебе и мала деца најбоље уче кроз свакодневна искуства и интеракције са познатим људима у познатој околини, као и да све породице, уз подршку и ресурсе, могу да унапреде учење и развој своје деце.

Ако треба да изаберемо једну најделотворнију и најефикаснију јавну политику за свеопшти развој друштва, резултати истраживања нам кажу да то треба да буде политика која обезбеђује пуну подршку раном развоју деце. Инвестирање у рани развој деце обезбеђује друштву висок степен повраћаја уложених средстава у каснијем периоду живота — чак четири до пет пута више од уложених средстава.

Што касније почнемо да улажемо у рани развој деце – то ћемо као исход добити нижи степен социјалног капитала. Другим речима, друштво ће у будућности за постизање сличних резултата морати да потроши много више ресурса него ако их уложи данас.

Анализа о капацитетима домова здравља за подршку раном развоју деце у Србији спроведена током 2017. године, у оквиру истоименог пројекта финансираног од УНИЦЕФ-а, показала је да Србија има мрежу установа коју многа друштва у окружењу немају, као и да би још много тога требало урадити.

Др Мирјана Шуловић из Републичког завода за јавно здравље “Др Милан Јовановић Батут” каже да без обзира на то што има свега 37 развојних саветовалишта (од 159 домова здравља), она су позиционирана у већим градовима, те је покривеност дечје популације њиховим радом око 63% у Србији. У току анализе домови здравља сврстани су у три групе: они који имају развојно саветовалиште (25), они који немају развојно саветовалиште (121) и они који имају функционално развојно саветовалиште (11).

“Према анкети, процењено је да око 58.937 деце има ризик или тешкоће и сметње у развоју, што је око 12,8% све деце. Највећи број корисника у развојним саветовалиштима има поремећај развоја говора и могућности комуникације са другим људима”, наводи она.

С обзиром на то да све баш није идеално, како да се родитељ, који мање зна од лекара и коме је потребна подршка, снађе? Докторка каже да је потребно да родитељи, пре свега, воде рачуна о сопственом здрављу, односно не смеју занемарити себе због новог члана породице, а посебно уколико имају дете са кашњењем или потврђеном развојном сметњом. За сваку сумњу у вези са заостатком раста (и физичког и социјалног — гукање, развој говора, контакт очима) потражите савет стручњака.

“Мимо здравствене службе, родитељи (и мајка и отац), али и сестре и браћа, потребно је да показују љубав свом детету, да се играју и укључују дете у свакодневне рутине породице (припрема оброка, форсирање самосталне конзумације оброка, чишћење…). Потребно је дете минимум око сат времена изводити у шетњу на дневној светлости (превенција поремећаја вида, синтеза Д витамина, јачање имунитета). У складу са узрастом, што више се играти са дететом адекватним играчкама. Дозволити детету да пузи, да пада и самостално устаје, да се врти, да се прља. Читати детету свакога дана књиге адекватне за узраст (сликовнице, бајке…). Такође, уколико има могућности, саветује се што раније укључивање деце у предшколске установе”, каже др Мирјана Шуловић.

Докторка Снежана Плавшић каже да би родитељи требало да посматрају неколико области развоја:

“То је пре свега област грубе и фине моторике – како дете заузима положај у простору, како се преврће, подиже, седи, хода, наравно у зависности од очекиваних норми за узраст, затим како хвата предмете, како барата ситнијим предметима, каква је координација покрета, употреба прстију и шаке. Следећа област којом се бавимо је говор, експресивни и рецептивни. Дакле, шта дете продукује и колико разуме говор других. Веома важна је област комуникације, која је знатно шира од говора, обухвата и невербалну комуникацију, поглед, осмех, реаговање када му се обраћамо. Следећа је социјализација – да ли дете разликује познате и непознате особе, како привлачи пажњу на себе, да ли прилази деци, како реагује на њих, како реагује на излазак родитеља… Важно је и како се дете игра, опет наравно у односу на узрасне норме. Да ли игра у једном тренутку постаје симболичка и имагинативна (тзв. кобајаги игра) или остаје манипулативна, репетитивна и стереотипна. При процени развоја бавимо се и адекватношћу емоционалног реаговања, у смислу интензитета и квалитета, као и способношћу контроле емоција. Такође посматрамо шта дете може да уради у области бриге о себи – храњење, контрола базалних навика итд.”

Породица је најприродније окружење за одрастање сваког детета, а родитељи/старатељи су примарни подрживачи дететовог развоја. Програми за подршку раном развоју деце представљају прилику да детету већ у најранијем узрасту омогућимо адекватне подстицаје у свим областима развоја, посебно за развој мозга, сигурност окружења за остваривање дететових пуних потенцијала. Подршка за децу која своје потенцијале не остварују увек у складу са очекивањима, мора да буде пружена што раније, како би ефекти били бољи, и треба да буде усмерена на целу породицу.

Пишу Ана Митић и Зорица Марковић

Извор: Недељник

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама