Kad se nešto neobično događa sa detetom
Prema istraživanjima, u svim zemljama postoji visoka prevalencija razvojnih teškoća u ranom detinjstvu. Rano prepoznavanje i procena potreba za podrškom kod dece sa razvojnim teškoćama pomažu u obezbeđivanju odgovarajućih usluga i drugih vidova podrške
U eri helikopter ili već kako se previše brižni roditelji nazivaju, vrlo je lako optužiti ih za preteranu zabrinutost ili im govoriti da je sve u redu. Ali ispostaviće se da su roditelji prva najvažnija karika koja će primetiti kada se zaista nešto neobično događa sa detetom kada je njegov razvoj u pitanju.
I neuronauka kaže da razvoj detetovog mozga zavisi od okruženja u kojem raste, ali i od iskustava koja stiče, jednako kao što zavisi od genetike, kaže Snežana Plavšić, psiholog i zdravstvena saradnica Razvojnog savetovališta Doma zdravlja u Leskovcu. Od momenta kada roditelj primeti da sa razvojem nešto nije u redu, do momenta kada stručnjak potvrdi ili ukaže na kašnjenja ili smetnje u razvoju, važno je da protekne što manje vremena.
O tome zbog čega je neprocenjivo da detaljno posmatramo rani razvoj deteta, kako bismo što ranije reagovali i obezbedili potrebnu podršku, Snežana Plavšić kaže: „Rani razvoj je najvažniji period u razvoju ličnosti. Istraživači su utvrdili da čovek oko 50 posto svojih sposobnosti razvije tokom prve četiri godine života, a narednih 30 pre navršene osme godine. To ne znači da se tokom tih prvih godina usvoji toliki kvantum i nivo znanja ili razvije visok nivo inteligencije pojedinca, već da se tokom tih prvih godina u mozgu uspostavljaju glavni putevi učenja. Sve drugo što se uči tokom života biće utemeljeno na toj osnovici. Nauka je snimcima moždane aktivnosti nesporno dokumentovala ogromnu razliku između dece koja su odrastala u zdravom, sigurnom i stimulativnom okruženju i one koja nažalost nisu imala tu sreću.“
Većina neuronskih veza u mozgu gradi se u tom periodu i tada se postavlja osnova za dalje učenje. Prema istraživanjima, da bi se iskoristile ključne faze razvoja mozga, nadoknadila kašnjenja u razvoju u prvim godinama, poboljšao život najugroženije dece, doprinelo prekidanju začaranog kruga siromaštva, nasilja i drugih negativnih pojava u kasnijem životu, ulaganje u rane intervencije je najdelotvorniji odgovor.
Snežana Plavšić objašnjava da je već na rođenju moguće uočiti izvesna odstupanja i kašnjenja u bilo kojoj od oblasti razvoja, i zatim započeti program rane intervencije. Ona kaže da roditelji ponekad iz straha i brige odlažu definisanje problema, prihvatajući „utehu“ svoje okoline da će biti sve u redu, a neretko i stručnjaka koji im kažu da je još rano za bilo kakvu podršku.
„Tako se, nažalost često, dešava da tek sa četiri ili šest godina počinjemo intervenciju kod deteta koje ima ozbiljne smetnje. Tada je ishod neizvestan, uglavnom slabiji nego da se sa podrškom krenulo mnogo ranije. Što se tiče sistema ranih intervencija, u Srbiji on postoji i ostvaruje se kroz razvojna savetovališta domova zdravlja. On zahteva unapređivanje, bolje kadrovske, tehničke i stručne kapacitete, bolju organizaciju rada i veću dostupnost svima kojima je usluga rane intervencije potrebna. Pedijatri, koji predstavljaju prvu kapiju sistema, često nemaju vremena, nisu obučeni ili nisu zainteresovani za oblast ranog razvoja. Zato je veoma važno podići svest o značaju ranog razvoja i kontinuirano i sistematski (počev od inicijalnog obrazovanja u pedijatrijskim službama, predškolskim ustanovama i ustanovama socijalne zaštite) inovirati znanja u ovoj oblasti. Naša prednost je što su još dalekih sedamdesetih godina prošlog veka formirana razvojna savetovališta, u kojima rade psiholozi, logopedi, socijalni radnici, obučeni i senzibilisani za oblast ranog razvoja, iako neka, nažalost, nisu više u funkciji.“
Kada se porodica suoči sa razvojnim teškoćama, kašnjenjem ili invaliditetom deteta, društvo treba da im ponudi integrisane usluge iz različitih sektora, koje su poznate i kao „rane intervencije“. Prema istraživanjima, u svim zemljama postoji visoka prevalencija razvojnih teškoća u ranom detinjstvu (smatra se da oko 20% dece ima potrebu za nekim vidom dodatne podrške razvoju u ranom uzrastu). Rano prepoznavanje i procena potreba za podrškom kod dece sa razvojnim teškoćama pomažu u obezbeđivanju odgovarajućih usluga i drugih vidova podrške u sistemu ranih intervencija. Potencijal za razvoj mozga je najveći u prvim godinama života. Istraživanja pokazuju da podrška u ranom detinjstvu najviše koristi najugroženijoj deci i zato je važno da se kroz relevantne sisteme (zdravstveni, obrazovni i sistem socijalne zaštite) i unapređene usluge prepoznaju potrebe svakog deteta i da se obezbedi sva podrška potrebna za optimalan razvoj.
Snežana Plavšić kaže da je veliki korak što je nedavno država, pre svega Ministarstvo zdravlja, u saradnji sa UNICEF-om pokrenula projekat razvoja novog jedinstvenog modela rane intervencije, koji se u svetu dokazao kao efikasan. „On uključuje stručnjake iz oblasti zdravstva, obrazovanja i socijalne zaštite, kao i same roditelje, koji se ‘okupljaju oko deteta’, kako roditelji ne bi tragali od jednog sistema do drugog u potrazi za podrškom. Novina u modelu je i što se intervencija premešta iz ordinacije stručnjaka i tretmanskog pristupa u prirodno okruženje deteta. Definisani, jasno merljivi ciljevi ostvaruju se korak po korak, uz puno učešće roditelja. U centru intervencije je porodica koja u okviru svakodnevnih, rutinskih aktivnosti, ostvaruje napretke u oblastima koje želi da menja. Stručnjaci su samo podrška. Matematika je jednostavna. Uz svu organizaciju, i stres i vreme potrebno za obilaske stručnjaka, dete u našim ordinacijama provede sat ili dva nedeljno. U svojoj kući ili vrtiću ono je sve preostalo vreme. Zato je to pravo mesto za intervenciju“, kaže naša sagovornica i dodaje da su roditelji na ovaj model vrlo pozitivno reagovali, spremni da budu partneri, a ne primaoci usluge. „Naravno, pred nama su brojni izazovi, pre svega u spremnosti sistema i stručnjaka da se menjaju.“
Ugroženost i nedostatak prilika u najmlađem uzrastu, kada se postavljaju osnove daljeg razvoja, s vremenom postaju još izraženiji kasnije u životu, ostavljajući posledice i u odraslom dobu, kako na ličnom tako i na društvenom planu. Bez pravovremenog otkrivanja i podrške kroz intervencije, dete će verovatno kasniti u razvoju, a otklanjanje posledica će biti sve skuplje što se kasnije počne sa podrškom.
Doc. dr Snežana Ilić, sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, nacionalna konsultantkinja UNICEF-a za rani rast i razvoj i članica borda Evropske asocijacije za ranu intervenciju, kaže da u praksi kod nas postoji očekivanje roditelja da kad dođu kod stručnjaka on treba da „popravi“ dete, a zapravo su roditelji ti koji najviše mogu da učine uz pomoć stručnjaka. Zato je neophodno promeniti pristup.
„U tradicionalnom pristupu, roditelji dovode dete na tretman i čekaju u čekaonici ili pasivno posmatraju postupke koji se sprovode sa njihovim detetom. Roditelj najčešće ne dobija nikakve instrukcije šta da radi kroz svakodnevne aktivnosti, kako da podrži razvoj svog deteta i obezbedi stimulativnu sredinu. U modelu čije pilotiranje je zasada izvesno u dva grada Srbije, roditelj je partner. Roditelj kroz vođeni intervju izražava svoju zabrinutost, opisuje svakodnevicu svoje porodice, približava samostalnost svog deteta, njegovo angažovanje i interakcije sa drugima. Roditelj iznosi polja u kojima bi želeo da postigne promene u narednom periodu kod svog deteta. Na taj način usluge su prilagođene, individualizovane. Za svako dete/porodicu, primenjuju se strategije podrške i konsultacije u okviru kojih dete ide ka višoj funkcionalnosti. Pristup koji je kod nas trenutno zastupljen u praksi usredsređen je samo na dete. Novi pristup podrazumeva učešće porodice“, kaže doktorka. Kao uzor poslužio je portugalski model ranih intervencija, kao najnapredniji u Evropi. Razvijan je unazad 25 godina, a zasnovan je na naučno potvrđenoj praksi, naučnim dokazima. U ovom trenutku Portugalija ima 164 tima za rane intervencije, koji pokrivaju čitavu zemlju i dopiru i do najudaljenije porodice kojoj je potrebna podrška.
Osnovni principi ranih intervencija zasnovanih na rutinama, bazirani na naučnim dokazima, jesu da bebe i mala deca najbolje uče kroz svakodnevna iskustva i interakcije sa poznatim ljudima u poznatoj okolini, kao i da sve porodice, uz podršku i resurse, mogu da unaprede učenje i razvoj svoje dece.
Ako treba da izaberemo jednu najdelotvorniju i najefikasniju javnu politiku za sveopšti razvoj društva, rezultati istraživanja nam kažu da to treba da bude politika koja obezbeđuje punu podršku ranom razvoju dece. Investiranje u rani razvoj dece obezbeđuje društvu visok stepen povraćaja uloženih sredstava u kasnijem periodu života — čak četiri do pet puta više od uloženih sredstava.
Što kasnije počnemo da ulažemo u rani razvoj dece – to ćemo kao ishod dobiti niži stepen socijalnog kapitala. Drugim rečima, društvo će u budućnosti za postizanje sličnih rezultata morati da potroši mnogo više resursa nego ako ih uloži danas.
Analiza o kapacitetima domova zdravlja za podršku ranom razvoju dece u Srbiji sprovedena tokom 2017. godine, u okviru istoimenog projekta finansiranog od UNICEF-a, pokazala je da Srbija ima mrežu ustanova koju mnoga društva u okruženju nemaju, kao i da bi još mnogo toga trebalo uraditi.
Dr Mirjana Šulović iz Republičkog zavoda za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ kaže da bez obzira na to što ima svega 37 razvojnih savetovališta (od 159 domova zdravlja), ona su pozicionirana u većim gradovima, te je pokrivenost dečje populacije njihovim radom oko 63% u Srbiji. U toku analize domovi zdravlja svrstani su u tri grupe: oni koji imaju razvojno savetovalište (25), oni koji nemaju razvojno savetovalište (121) i oni koji imaju funkcionalno razvojno savetovalište (11).
„Prema anketi, procenjeno je da oko 58.937 dece ima rizik ili teškoće i smetnje u razvoju, što je oko 12,8% sve dece. Najveći broj korisnika u razvojnim savetovalištima ima poremećaj razvoja govora i mogućnosti komunikacije sa drugim ljudima“, navodi ona.
S obzirom na to da sve baš nije idealno, kako da se roditelj, koji manje zna od lekara i kome je potrebna podrška, snađe? Doktorka kaže da je potrebno da roditelji, pre svega, vode računa o sopstvenom zdravlju, odnosno ne smeju zanemariti sebe zbog novog člana porodice, a posebno ukoliko imaju dete sa kašnjenjem ili potvrđenom razvojnom smetnjom. Za svaku sumnju u vezi sa zaostatkom rasta (i fizičkog i socijalnog — gukanje, razvoj govora, kontakt očima) potražite savet stručnjaka.
„Mimo zdravstvene službe, roditelji (i majka i otac), ali i sestre i braća, potrebno je da pokazuju ljubav svom detetu, da se igraju i uključuju dete u svakodnevne rutine porodice (priprema obroka, forsiranje samostalne konzumacije obroka, čišćenje…). Potrebno je dete minimum oko sat vremena izvoditi u šetnju na dnevnoj svetlosti (prevencija poremećaja vida, sinteza D vitamina, jačanje imuniteta). U skladu sa uzrastom, što više se igrati sa detetom adekvatnim igračkama. Dozvoliti detetu da puzi, da pada i samostalno ustaje, da se vrti, da se prlja. Čitati detetu svakoga dana knjige adekvatne za uzrast (slikovnice, bajke…). Takođe, ukoliko ima mogućnosti, savetuje se što ranije uključivanje dece u predškolske ustanove“, kaže dr Mirjana Šulović.
Doktorka Snežana Plavšić kaže da bi roditelji trebalo da posmatraju nekoliko oblasti razvoja:
„To je pre svega oblast grube i fine motorike – kako dete zauzima položaj u prostoru, kako se prevrće, podiže, sedi, hoda, naravno u zavisnosti od očekivanih normi za uzrast, zatim kako hvata predmete, kako barata sitnijim predmetima, kakva je koordinacija pokreta, upotreba prstiju i šake. Sledeća oblast kojom se bavimo je govor, ekspresivni i receptivni. Dakle, šta dete produkuje i koliko razume govor drugih. Veoma važna je oblast komunikacije, koja je znatno šira od govora, obuhvata i neverbalnu komunikaciju, pogled, osmeh, reagovanje kada mu se obraćamo. Sledeća je socijalizacija – da li dete razlikuje poznate i nepoznate osobe, kako privlači pažnju na sebe, da li prilazi deci, kako reaguje na njih, kako reaguje na izlazak roditelja… Važno je i kako se dete igra, opet naravno u odnosu na uzrasne norme. Da li igra u jednom trenutku postaje simbolička i imaginativna (tzv. kobajagi igra) ili ostaje manipulativna, repetitivna i stereotipna. Pri proceni razvoja bavimo se i adekvatnošću emocionalnog reagovanja, u smislu intenziteta i kvaliteta, kao i sposobnošću kontrole emocija. Takođe posmatramo šta dete može da uradi u oblasti brige o sebi – hranjenje, kontrola bazalnih navika itd.“
Porodica je najprirodnije okruženje za odrastanje svakog deteta, a roditelji/staratelji su primarni podrživači detetovog razvoja. Programi za podršku ranom razvoju dece predstavljaju priliku da detetu već u najranijem uzrastu omogućimo adekvatne podsticaje u svim oblastima razvoja, posebno za razvoj mozga, sigurnost okruženja za ostvarivanje detetovih punih potencijala. Podrška za decu koja svoje potencijale ne ostvaruju uvek u skladu sa očekivanjima, mora da bude pružena što ranije, kako bi efekti bili bolji, i treba da bude usmerena na celu porodicu.
Pišu Ana Mitić i Zorica Marković
Izvor: Nedeljnik