Došlo je do toga da kroz retrovizor gledamo kako nam rastu deca

decembar 6, 2023

– Hoćemo li večeras u šetnju, kakva si s obavezama?

– Radni dan, nema šanse! Deca u suprotnim smenama u školi, posle vozi na trening, vozi na engleski.

– Dobro, a sutra?

– Sutra isto, Sofija ide u muzičku, a Nemanja na gimnastiku. Ne stižem ništa, školska godina je tek počela! Došlo je dotle da ne stižemo domaći da uradimo, je l’ veruješ?

Foto: Canva

Kao devojka sam se smejala starijoj sestri kad kaže: dok su mali, tad si im majka i medicinska sestra, posle kad pođu u školu, tad si im lični vozač, a u srednjoj, tad si samo bankomat!

Ah te zlatne nemajčinske godine kad na svaku priču pomisliš: nema šanse da ću ja ovako! Kad ono, kako vreme odmiče, postaješ ažurirana verzija starih šablona. Trenutno u ulozi šofera, s jednog kraja grada na drugi, u automobilu kradem momente za kratke razgovore – da budem u toku, da budem prisutna, da znaju da mogu da se oslone na mene. Malo nekad ćutimo, mnogo češće dramimo – hoćemo li zakasniti na engleski, čijom krivicom se krenulo kasnije na trening, zašto majka NE TREBA da pakuje patike i opremu za košarku, kao ni notne sveske i knjige za solfeđo, a ima i onih dana kad zablistam, kad sam majka za primer, kad saslušam, kad im se divim, kad sam prisutna stvarno.

Danas nije bio taj dan.

Trebalo je provući se kroz saobraćajnu gužvu, stići do škole, naći parking mesto, brzinski se spakovati, prevesti sina na trening, a onda opet brzinski (koliko sam mrzela tu reč!) odvesti ćerku na engleski. Onda čekati, negde, ili otići u (brzinsku!) nabavku, pa nazad kroz gužvu – pokupiti ćerku sa engleskog, pokupiti sina s treninga, odvesti se kući, spremiti večeru i – o pa lista obaveza posle večere iz dana u dan postajala je duža.

Kako ovo druge žene postižu?

Stignem ispred škole engleskog, vidim staru drugaricu – i ona čeka sina. Nisam mislila da izlazim iz auta, osećam se izmoždeno i kosa mi je u haosu, ali dugo je nisam videla. Izlazim. Ona je usred razgovora sa drugom mamom. Tema: vannastavne aktivnosti. O, da li to svemir prisluškuje moje misli? Možda čujem nešto pametno, možda ove žene imaju neko magično rešenje.

– Ne znam više ni gde ih vozim, ovo postaje strašno! Sestra mi se naljutila, zove me nedeljama da prošetamo, ja ne stižem. Jutros me ponovo pitala: „Hoćemo li večeras u šetnju, kakva si s obavezama?“ Šta sam mogla da joj kažem? Radni dan, ovi moji u suprotnim smenama, idi u školu, odvezi na trening, dovezi ovde na engleski, spremi večeru. Kad? Duša me boli. A ona me pita: a sutra?

– A ti ni sutra ne možeš?

– Pa ne mogu, jedino da se kloniram. Sofija ide u muzičku, a Nemanja na gimnastiku. Ne stižem ništa, školska godina je tek počela! Došlo je dotle da ne stižemo domaći da uradimo, je l’ veruješ?

– Kako ne stižete? – taman zaustim da pitam, pa se setim: i ja sam ostavila Sonjin domaći iz „Sveta oko nas“ za prekosutra. Kad stignemo.

– A da ne preterujemo mi, malo? – upitam umesto toga. – Mislim, i nama se dešava isto, škola, pa plus 150 aktivnosti preko, sve nešto da ne propuste, da postignu, da steknu znanja, ali, ljudi moji, pa oni imaju po 9 godina, gde će da zakasne?! Šta će to da više da nauče ovde na engleskom što ne mogu u školi? Je l’ ih školujemo za diplomatiju? Šta? Imamo internet, imamo milion čuda dostupnih danas, a mi ih vozimo i dovozimo i gledamo kako rastu kroz retrovizor!

Zadihala sam se, vidim gledaju me čudno, kao klimaju glavom – jasno mi je, svi smo u istom sosu. Al’ eto jedne koja se najbrže (brzinski!) vrati u ulogu „odgovorne moderne majke“, vidim joj trzaj u ramenima i bradi kad počne:

– Pa ne može da se razmišlja tako! Ko smo mi da njima uskratimo obrazovanje?! Eto, kod moje Maše svi iz odeljenja idu na bar tri vannastavne aktivnosti! Jezik, podrazumeva se. Sport, potrebno im je da izbace tu energiju negde. Na kraju neka kreativna radionica, slikanje, crtanje, možda robotika, sad je to toliko popularno! Baš je moja Maša prošle nedelje došla, počela da pravi aplikacije! Pa znate li kakav je to korak u budućnost?! Nećemo valjda da se vraćamo u 18. vek, da su po ceo dan na nekoj livadi i u blatu?! A i gde da nađemo mi to ovde u gradu? Sve je tako nebezbedno! Bolje je da su aktivni i da uče nego na ulici!

Sad i ostale mame klimaju zdušnije, ovaj ih je govor trgnuo ponovo nazad, eto, jedna je pametna rekla umesto njih. Opravdano je sve.

Opravdano je što se porodica vidi jednom u dve nedelje, u pauzama od silnih privatnih časova, crtanih filmova, rođendana i obaveza. Opravdano je što se porodično zakuca ispred tv-a ili svako ispred svog ekrana, jer su svi PREUMORNI, a zapravo, nigde fizičkog umora nema, samo nam uludo potrošena energija ne da da se podignemo, da uradimo nešto. Opravdavamo sopstvenu bezvoljnost „dečjim razvojem“, „prilikama za rast i učenje i napredovanje“, „da njima bude bolje nego nama“.

U tom opravdavanju i pronalaženju dovoljno dobrih izgovora nikad se ne zapitamo: a da ne preterujemo mi malo? Zašto za početak ne bismo jedan jedini dan u nedelji izdvojili za taj predah. Ne mora da bude izlet, ne mora da bude spektakularno, samo eto da se ne radi ništa. Običan dan – mama i ćerka mute šlag, tata i sin peru auto. Ili cela porodica ne radi ništa – šeta do parka bez proveravanja telefona. Samo smeh, priča, slušanje.

(Ne)podnošljiva lakoća postojanja u 21. veku,  u doba digitalizacije.

Ili je to prevaziđeno? Bolje da jurcamo i dalje ovaj turbo. Do usijanja. Šta nas briga! Bar će nam deca znati engleski!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama