Kako da budemo sigurni da smo na dobrom putu kao roditelji?

18 novembra, 2016

RODITELJ JE NAJBOLJA ŠKOLA – BRANKICA DAMJANOVIĆ

porodica-1
Brankice, hvala Vam što pristali da date intervju za naš sajt.
Vama hvala na ovom pozivu. Čini mi se da danas ništa nije preče od razgovora o roditeljstvu, deci i porodici. Tu sve počinje i sve se završava. Kako će se završiti, zavisi ponajpre od odnosa koji se neguje između članova porodice, sa akcentom na odnos dece i oca, koji je, ne bez razloga, „glava porodice“.
U moru današnje ponude modela vaspitanja koji nam se nude, kako odabrati pravo? Kako da budemo sigurni da smo na dobrom putu kao roditelji?
Iskreno, ne verujem da postoji model vaspitanja. Ne postoje dva ista deteta, dva ista oca, pa ni model koji bi trebalo preuzeti i slepo ga se držati. Ono što smatram važnim u vaspitanju dece jeste budnost. Budno roditeljstvo znači biti prisutan, osluškivati damare sopstvenog deteta, njegove potrebe, i pomagati mu da dođe do odgovora na mnogo pitanja koja se svakoga dana javljaju u tom mladom biću. Znamo da smo na dobrom putu kao roditelji kada su nam deca nasmejana, zdrava i kad nisu poslušna, već razborita.

Biti dete dobrog roditelja, sjajan je preduslov da i sami budemo dobri roditelji.

Vi svog oca ističete kao primer angažovanog, posvećenog, jednom rečju oca za primer. Koliko iskustvo biti dete dobrog roditelja utiče na to kakav će neko biti roditelj?
Moj otac je imao tu nesreću da mu dve supruge umru do njegove 44. godine života. Tada je imao sedmoro dece. Troje iz prvog braka, četvoro sa mojom pokojnom majkom, a ubrzo potom, kada se oženio i treći put, dobio je i osmo dete koje je vaspitavao. To nije bilo njegovo biološko dete, ali nas je sve jednako tretirao. Moj otac je uspeo da osmoro dece vaspita i da svako od nas postane častan čovek. To smatram njegovim velikim životnim uspehom. Kada mi je majka umrla, obećala sam sebi da ću, kad porastem, i sama biti dobra majka. Rasla sam uz oca koji je po svemu bio dobar i častan čovek i tome imam da zahvalim što sam i ja danas čovek kojeg se ono dete koje sam bila ne bi postidelo. Da, biti dete dobrog roditelja, sjajan je preduslov da i sami budemo dobri roditelji.  Svesno ili nesvesno mi oponašamo i usvajamo taj model koji nas je oblikovao u prvim godinama života. Kad mi danas moja deca kažu da sam dobar roditelj, ja se setim svoga oca i u sebi mu zahvalim što mi je svojim primerom pomogao da i ulogu roditelja nosim časno.
Današnje, uglavnom tehnološko, okruženje deluje drastično drugačije nego ono u kome je odrastala naša generacija. Koliko to okruženje ima moć da diktira način roditeljstva i da li su današnjim roditeljima u nekoj meri vezane ruke?
Današnje okruženje je drastično drugačije od onog u kome je odrastala naša generacija, ali to ne vezuje ruke današnjim roditeljima. Naprotiv. Sve što jeste oko nas, sve što živimo, naš je izazov i naša prilika da pokažemo šta umemo i zašto smo tu. To što su naša deca izložena tehnološkom napretku, daje im mogućnost da vide šta sve postoji u svetu; da od dobrih uče kakvi bi mogli da budu,  a od onih manje dobrih pojedinaca nauče kakvi ne treba da postanu. Kako će to deca znati da raspoznaju? E, tu roditelj stupa na scenu. Dugim razgovorima, kroz primere, kroz razmatranje uzroka i posledica, ukazujemo svojoj deci na sve opasnosti koje nosi određeni vid ponašanja. Deca nas i slušaju i gledaju. Ono što smo mi, to im je najbolja škola. I oko toga se sve vrti. Ili će hteti da budu kao svoji roditelji ili da nikako ne budu kao oni, ako smatraju da smo „luzeri“. Odnos koji imamo sa njima, presudan je kako će nas doživljavati. I to nema baš nikakve veze sa našim materijalnim statusom. Ako vide da smo zadovoljni, sa svim što imamo ili nemamo, ako razumeju filozofiju života koju smo mi kao roditelji usvojili, poštovaće nas. I sebe, takođe. I neće mnogo lutati, sa željom da se pronađu. Neće, jer se neće osećati izgubljeno.

Nisu deca kriva. Mi smo, često, skloni da deci damo novac i tako umirimo savest. A oni bi, možda, samo hteli da ih zagrlimo.

Kakvo je bilo vaše detinjstvo u pogledu odnosa sa ocem? Da li ste bili bliski, na primer da li ste radili zajedno oko kućnih obaveza kao što je popravka auta ili košenje dvorišta?
Moja braća i sestre u šali umeju ka kažu da smo odrastali u fabrici svoga oca. To je značilo da smo svi imali toliko obaveza u kući, da smo se osećali kao da smo tu zaposleni. I kad bismo, posle toliko poslova, imali malo vremena i da učimo, mi bismo bili srećni, jer bi to bio naš odmor. I svi smo bili najbolji đaci u školi. To se nije dovodilo u pitanje. Tata nam je svima govorio da smo genijalni. Svakom od nas bi nasamo govorio i da smo njegovo najbolje dete. Imao je dobre pedagoške metode. A između njih, ili uz njih, budući da smo rasli i živeli u seoskom ambijentu, išli bismo svi zajedno u okopavanje kukuruza, berbu grožđa, a svakog proleća kad bi stiglo 12 kubika drva za ogrev za sledeću zimu, danima bismo na smenu testerali i slagali u šupu. Bio je to pravi domaćin. Nikad nije čekao zimu bez bez hrane i ogreva. Osmoro dece je valjalo nahraniti i ugrejati. A u dugim zimskim večerima, posebno kad bi nestalo struje, tata bi inicirao razne društvene igre. Najviše smo voleli da pogađamo predmete u sobi, na osnovu samo prvog slova koje bi pobednik zadavao. Voleo i  mozgalice. Pitao bi nas: „Ako se avion sruši tačno na italijansko-jugoslovenskoj granici, gde će se sahraniti preživeli?“ Mi bismo pametovali, a on bi rekao: „Preživeli se ne sahranjuju“. Mnogo je voleo da nam na taj način razvija logičko razmišljanje. I uspevao je u tome. O, itekako.
Koliko je bitna figura oca u odrastanju dece? Deluje da mi mnogi očevi ne vide svoju ulogu u današnjem potrošačkom društvu. Da li je otac zaista neophodan za zdravo odrastanje dece?
Otac je nezamenljiv, nenadoknadiv i dragocen. Kao, uostalom, i bilo ko u našem životu. Potrošačko društvo preti da oca svede na finansijera, ali ta opasnost se lako prevladava ako se dete pravilno vaspitava od rođenja. Kako dete može da zna da mu je očeva ljubav dragocena, ako je nije dobijalo od prvog dana kada je došlo na ovaj svet? Kako može da zna koliko je važno da ima očevu zaštitu, ako ne zna šta je to? Dakle, dete hoće ono što mu godi, što mu prija, za šta zna da mu je lepo i prijatno. Ako toga nema, godinama potom, decenijama, čak i do kraja svog života, okruživaće se materijalnim bogatstvom u jalovom pokušaju da zadovolji tu večnu glad za ljubavlju, koju nije dobilo kad je bilo vreme. Nisu deca kriva. Mi smo, često, u borbi da zaradimo što više novca, skloni da deci damo novac i tako umirimo savest. A oni bi, možda, samo hteli da ih zagrlimo. Otac je, govorim iz ličnog iskustva, dragocen u odrastanju zdravog deteta. Moj otac nije imao mnogo novaca, ali je imao mnogo strpljenja sa nama. I svi mi danas imamo mnogo njega u sebi. Zato i jesmo bogati.
Brankice, hvala Vam mnogo što ste odvojili vreme za nas.
Vidite, sjajno je ovo što ste rekli na kraju. To sve objašnjava. Tu je odgovor i na sva ova vaša pitanja. Zahvaljujete mi što sam odvojila vreme za vas. Vreme. Sve je u njemu. Koliko vremena poklonite svojoj deci, toliko ste ih obogatili čoveštvom koje imate. Ja sam svom sinu za punoletstvo poklonila knjigu o njemu. Sa svim njegovima „biserima“ koje sam zapisivala kad je bio mali, sa novinskim člancima koji su njemu bili posvećeni. Budno sam pratila njegovo odrastanje. Baš danas završavam i knjigu „KĆI“, koju poklanjam svojoj ćerki, takođe za punoletstvo. Da znaju da su mi dragoceni, da nisu tu slučajno, da je svaki tren života prilika da razumemo ko smo i zašto smo ovde. Vreme. Kad to poklonimo svojoj deci, kao da im darujemo još jedan život. Onaj, samo njihov, u koji se nećemo uplitati, već mirno i s ljubavlju posmatrati kako smo od deteta stvorili Čoveka. To je najveća nagrada za roditelja. Zato, ako hoćete najbolje za svoje dete, a koji to roditelj neće, pogledajte ga u oči, uzmite za ruku, izađite u šetnju, smejte se sa njim, plačite, ali živite jer – život je najveći dar. Hvala vam najlepše.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama