„Moja je kuća trenutno takva kakva je, a ja se zbog toga više neću stideti“
„POSTOJE te neke stvari koje se nekako logično očekuju od žene, dakle i majke. Stvari koje se podrazumevaju. Recimo – da mame budu one koje teše decu, brišu im suze i nosiće, brišu guze, brišu podove i prašinu s polica. Recimo.
Ili da mama, na kraju balade, skuplja igračke, skuplja posuđe, skuplja čarape. To je zato što se nekako očekuje da će mama biti glavna brisačica, skupljačica, pospremalica i naravno – glavna čistilica. Ona makne, pa obriše, pa pospremi. Neke stvari prvo sortira, spari, pa tek onda pospremi, a usput još malo i podigne, premesti, obriše, ode pa se vrati s većom krpom, ali eh – sad prvo mora pospremiti i maknuti da bi obrisala. A zapravo je krenula da kuva. A mame sve to rade jer se to nekako očekuje s obzirom da su sve te male stvari nekako više ženski nego muški posao, pa ako mama nije, nije ni iko drugi.
Tako sam i ja – sad tu sad tamo, sve dok jedan dan nisam stala, digla pogled od poda i rekla jednom zauvek – „dosta!“, izjavila je jednom jedna mama i sama sebi klimnula u znak potvrde da je konačno dobro odlučila.
„Umesto čiste kuće, ja imam troje dece. Troje srećne deca čija mama više ne huči iza njih kao naporni zaštitar ispod glasa mrmljajući „ko će to pospremi“. To sam radila dok sam im još naivno i verovala da će oni pospremiti za sobom, a kada to nisu uradili zauzimala sam stav dežurnog policajca koji je nakon niza pretnji uvek izvisio jednom rukom spremajući igračke, a drugo brišući njihove nosove nakon još jedne neutešne epizode koja je počinjala prijetnjama, a završavala krokodilskim suzama. I zato sam odlučila da to više neću biti.
Okej, malo lažem. Još uvek spremam, još sam uvek dežurna čistilica i dežuran policajac. Ali odustala sam od toga da budem takva. Barem većinu svog vremena.
I zato sam odlučila – čistim osnovno, a sve ostalo – zahebi.
Ali ta odluka ije bila laka. Naime, svi smo mi još uvek prilično indoktrinirani slikama savršenih domova i savršenim, marljivih ništa ne pitam samo radim domaćica. I to još rade sa savršenim zamrznutim smeškom, savršeno nalakiranim noktima i ružem na usnama dok usisavaju kuću.
Oprostite trendovi, ali to je suludu za očekivati kada imate decu. I zato sam jedno vreme mantrala, više za sebe nego za sve njih – „ja ne moram da čistim tu kuću“, sve dok se u to konačno nisam uverila. Nije bilo lako.
Ali zato sada svi mi imamo neke prednosti od toga.
Da sam i dalje ostala ona koja zavija na nered uskoro bi došao trenutak kada bi doslovno svaku stvar s poda bacila u smeće. Poderani crtež, iskidani časopis, polomljene igračke za koje niko ne zna od kud su došle. Znate one njihove materijalne vrednosti nađene u travi?
E pa – moja deca sada ipak mogu sačuvati sve svoje vrjednosti, a ja konačno mogu sačuvati nešto svojih živaca jer igračke nisu sortirane i spremljene na mesto tako da na svakoj gomili stoji po jedna preslatka plišana igračka koja doduše u većini slučajeva služi da skuplja prašinu ili da se njima mlate – jer su tako slatke pufnaste i mekane. Naravno, dečacima je to omiljena zabava.
Nije bilo lako, ali sam se nekako naučila živeti s tim. S tim da preskačemo igračke, s tim da pre spavanja prvo namestimo krevet i pažljivo maknemo svaku kockicu legića koja se eventualno skrila u ćoškovima i ispod jastuka.
Navikla sam se da umesto spremanja cele njihove sobe jednostavno potrkam sve igračke i napravim usku stazu koja vodi do izlaza iz sobe. Jer terati ih prije spavanja da pospreme sve što su marljivo poslagali po podu značilo je suze nečuvene, jer, kako su me i sami uveravali, s time će se ionako i sutra nastaviti igru. Pa ako na gradilištu, gde se aktivno radi, nećemo očekivati da majstori svako veče pospreme sve, da bi sutradan nastavili s poslom, tako ni ja više ne očekujem od svoje dece da će se sutra opet iznova graditi svoje podno carstvo.
I zato sam sama sebi rekla dosta. Dosta više da mi kuća blista usred njihovog „građenja“ dosta više da kuću čistim i deci branim da se miču samo zato što nam dolaze gosti, dosta više da sam rastrojena jer igračke nisu u kutijama, a čisti veš na crtu složen u svačijim ormanima. Dosta je toga da peglam sve po redu, dosta je toga da čistim svaku mrlju iza njih, dosta je toga da se brinem ima li prašine po ćoškovima, dosta je bilo spremanja igračaka za kupanje na posebno mesto kada je lakše samo ih ostaviti u kadi i navući zastor. Dosta je toga svaki obrok završava pranjem suđa i prie nego što se mama propisno najela. Dosta je brisanja pošaranih stolova, dosta je čišćenja jer se to mora, dosta je svega sve dok za to ne dođe pravi čas.
Dosta je toga da mi čišćenje i spremanje oduzima toliko mog vremena, toliko našeg vremena, toliko živaca i energije kada na kraju čistke kuća ionako neće izgledati kao u časopisima. Za to bih trebala nemati decu. Jednostavno. Za to bih trebala biti kućna pomoćnica, a ne mama.
Zato sam odustala. Generalku odradim jednakom brzinom baš kao i onda kada sam danima pre nje sređivala kuću. I zato mi je dosta svakodnevnog čišćenja. Dosta. Pa neka igračke stoje spremljene na podu, čisto rublje po košarama, suđe u sudoperu, knjige po stolovima, kaučevima…. ali tu će se, znaj, uvek naći mesta, ili barem u sekundi napraviti mesta za sve drage goste koje pozovemo.
To što živimo u neredu ne znači da se više nećemo družiti. Ko će me zbog toga osuđivati, taj mi niti ne treba. Moja je kuća trenutno takva kakva je, a ja se zbog toga više neču stideti. Barem znam koliko mi je sada vremena ostalo za druženje.
Izvor: index.hr