Већ знам да ћу једном с чежњом присећати се свих ових дана
ЈЕДНОМ давно, доста давно један статус на Фејсбуку узбуркао је све нас маме, статус који је заправо песма, преведена песма – песма која ће и данас натерати наше маме да пусте сузу и загрле чврсто своја мала бића. Песма је то коју ћете можда препознати и у сваком слову се препознати.
Могу ли те још једном дигнути?
Могу ли те још само мало држати?
Или како ту у изворном облику звучи – One Last Time, Can I Carry you?, аутора Брада Андерсона.
Смем ли те бар још једном загрлити пре него што порастеш?
И рећи ти да те волим тако да то увек знаш.
Дај да ти опет завежем ципелу.
Тако брзо ћеш је везати сам.
И кад се једном сетиш овог дана виећеш мој начин да ти љубав дам. Могу ли ти помоћи капутић обући?
Допусти ми, молим те, да ти изрежем јело.
Дозволи ми љубави ,да ставим те у колица, купим ти слаткиш и љубим у чело.
Једног ћеш далеког дана можда баш ти бринут о мени,
дозволи ми, љубави мала, да ја сад то радим теби.
Тако желим бити дио свега што чини твој мали свет!
Допусти ми да ти оперем косу, избројим звезде и уберем цвет.
Хтела бих бројати те мале прстиће и шкакљати те по затиљку
пре него што ти упознаш бројеве и сам схватиш математику.
И пре но што заблисташ у фудбалу дај мени да ти додам једну лопту!
Смем ли бар још једном да те ухватим ако би пао,
и да ти задњи пут успешно продам фору пре него што ми кажеш да си то знао?
Дозволи ми, љубави мала,
да ти помогнем да се попнеш на брдо.
Требаш ме јер су ти кораци мали
и јер још увек мислиш да мама изводи чудо.
И дај ми да ти читам приче,
док имамо свег света вријеме,
јер тако брзо ћеш то чинит сам,
а сад за то душо , требаш мене.
Хоћеш ли се сећати да сам те носила на рукама?
Бачених грудви и шетње по киши?
Јер проћи ће свега пар годишњих доба кад постат ћеш од свог тате виши?
И једном кад пронађеш успех,
сузе поноса брисаћу баш ја,
па ми дозволи, љубави мала,
да данас ја будем та.
Већ знам да ћу једном с чежњом присећати се свих ових дана,
па ми дозволи, љубави мала,
да ти баш сад будем – Мама.