Младост је једно тешко и озбиљно развојно доба. У младости се развија максимални развој човекових мисли, и максимално издиференцирана осећајност. Еротска љубав, све је ту. И тако у могућностима које човек први пут открио у себи, и среће појаве које су такође разгранате. Проблем је како одабрати. И онда имате ону причу, каже: „у рату смо се плашили, и јадиковали за сваким младићем који је погинуо“, а онда купују аутомобиле, јуре друмовима и убијају се у саобраћају.
Не можемо водити ни децу ни омладину испред, па стати и говорити им шта треба да раде. Ауторитет је веома опасна ствар, и опасна реч. Кад родитељ каже изгубио сам ауторитет пред децом, он у ствари говори глупости. Не води нас кроз живот ауторитет, него нас води љубав и разумевање. Јер без разумевања нема љубави. Тако да када се разумемо, онда се волимо, и као деца, и у еротској љубави. Каже – она мене разуме, деца мене разумеју, ја њих разумем… Разумевање је капија која нам отвара улаз у љубав. А љубав је једна озбиљна ствар. Љубав не можемо научити, са љубављу ми у ствари откривамо живот. Са љубављу откривамо занимање, с љубављу откривамо пријатеља, с љубављу откривамо жену, с љубављу се обраћамо према деци. Тек онда долази памет која нам помаже и разрађује то што ми волимо и према чему се односимо.
И сад када погледате време које смо ми преживели, кад су цркве биле празне, а сада када одете у цркву пуне су омладине.
Омладини кад даш мало више слободе, они могу и слободније изборе да праве. И грешка је да кад од омладине захтевамо да буду апсолутно послушни нашим мислима. Још некада давно, негде пред грчко време ишли су људи код пророка и пророчних сила, по тим неким светим местима, да виде да ли ће преживети болест, да ли ће престо да се сачува. И онда је неко у Аполоновом храму написао „Познај себе“. И то су људи прихватили а не зна се ко је написао. Онда се појавио Сократ који је био фасциниран тим „Познај себе“, и тако да је почео да разговара са људима да спознају себе. Смисао је у томе што нас наводи да уђемо у дијалог са собом, да будемо стално у дијалогу са собом, да будемо стално на осматрачници. Да посматрамо да ли смо то што смо урадили, што смо помислили добро, да стално будемо у ситуацији да ли је то што смо урадили добро, да будемо стално у бризи над собом.
Најлакше се наљутити кад се неко увреди, или се осветити. Али разумети шта се догодило, онда ту темпирану бомбу мржње и увреде отворимо и себи и другима. Дакле та прича „Спознај самога себе“, то је она прича коју би требала да нас учи школа, али школа нас томе не учи. Школа нам даје оцене, и то је све. А то је у ствари ужасно.
Проф. др Светомир Бојанин