Др Бојанин: Што више заштићујете децу, мање их штитите!

24 јануара, 2020

Проф. др Светомир Бојанин – дечји психијатар и један од оснивача неуропсихологије развојног раздобља, aутор књига “Гордијев чвор младости”, “Под дрветом сазнања добра и зла”, “Школа као болест” и “Тајна школе” – поручује:

“Нема научног одгоја и нема никакве науке о васпитању, то су обмане. Одгој је наш нормалан, емоционални и спонтани однос с нашом децом. Одгојни процес је, уствари, наш живот!

Дете мора нас упијати кроз живот. Нико још није одгојио своју децу по упутствима. Ниједан родитељ није рекао својој деци да краду, да се туку по утакмицама, а деца то све раде. Према томе, реч је о једном другом квару у васпитном процесу. Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено! Проблем је у томе што се деца одгајају гледањем.

Како се понашамо, како изгледамо, тиме васпитавамо.

Неки кажу: “Имамо сад и кућу и деца своју собу и телевизор и неће да уче!?” Па неће учити зато што ни тата ни мама ништа не уче. Не читају ни новине!

Питање је да ли ми нашем детету довољно импонујемо као људи, би ли нас они имитирали? Или смо ми за њих неки тата и мама, а оно имитира неке друге, који су били упадљивији, ближи, приметљивији?

Како се понашамо, како изгледамо, тиме васпитавамо. Перемо ли ми зубе или само захтевамо да дете пере зубе? Перемо ли руке пре и после јела или то само захтевамо од детета? Ако ми то не радимо, а тражимо од детета, онда смо у конфликту, и нити оно верује нама, нити ми њему верујемо.

Морамо знати шта дете може, шта му можемо дозволити. Са стрепњом, али ипак морамо.
Кад престати бринути? Не можемо престати. Али морамо престати сметати детету да одрасте. Што га више заштићујеш, мање га штитиш!

Ми морамо децу инспирисати и гурати да уче. Али морамо знати и да ће деца бити успешна само ако то и заволе. Морамо покушати деци осладити учење, да она хоће учити! Није исто да ли ми дете само “малтретирамо” да учи, или ми с њим заједно учимо.

Никада не треба рећи детету: “Иди учи, иди ради!” Ако смо успели да га мотивишемо, оно само ће хтети да ради. Ако нисмо успели, морамо га терати. Каже се “Немој затирати стари бунар док зидаш нови”. Док не будемо нашли неке праве моделе, не смемо запустити оно што смо бар досада имали.

Поставивши дете за сврху властитог живота и онда од те “сврхе” тражити, и то повратном спрегом, унапред планирану добробит као узвраћање, подсећа на све кругове празноверја чији је образац оно бацање новчића у фонтану уз очекивање да им се та “жртва” узврати неком жељеном срећом још вечерас.

Нису проблем фабрике играчака него наше страсти и неодмерености

Постоје у људској природи љубави које не траже узвраћање. Једна од тих љубави је и она према деци. Човекова чежња за дететом остаје обележјем људског бића и онда када се оно сасвим осамостали, и биолошки и социјално, и оде од нас у неки бели свет, када му уопште више нисмо потребни, чежња за коју не тражимо да нам се узврати и ако то, тихо у себи, очекујемо.

Нису проблем фабрике играчака него наше страсти и неодмерености, због духовне лености да се потрудимо, да се разумијемо бар с онима које волимо, а коју, као родитељи, демонстрирамо нашој деци сваки дан од јутра до вечери. Од понашања нас родитеља и одраслијих особа у окружењу зависи хоће ли наше дете од гумених пушака и тенкова градити ограде између којих ће “хранити” или “лечити” јелене, зечеве или шимпанзе, како је и то, истини за вољу, могло видети на ТВ програмима, или ће с тим стварима јуришати и “убијати” комшије.

Свако дете се мора као бршљан свити око неког идентификацијског узора који га импресионира, на првом месту својим квалитетним разумевањем његове личности и који је погодан да око њега “развија” оно што би желео да буде и поседује као особа пред другима, у неким временима о којима сањари.

Кад су питали Гадамера, познатог немачког филозофа и педагога: “Како одгајати децу и млађе генерације?”, он је рекао: “Одгојите прво себе. Онда ће вам само доћи како одгајате своју децу, младе генерације”. “А какво им образовање дати?” Каже он: “Образујте прво себе. Ту ћете наћи одговор како образовати своју децу“.

Није природно да се тата и мама праве пријатељи својој деци. Дете има потребу да има пријатеље, с њима жели да се ваља по поду, игра фудбал… Има потребу и да има учитељицу, која га учи стварима, појмовима, понашањима. А има маму и тату који га воле неизмерно, али чија љубав има и одређени смисао. Дете има потребу да има ауторитет.

Пуно је важније дете похвалити кад уради нешто добро, него изгрдити га кад је урадио нешто лоше. То зло ће усахнути, увенути, ако за све што је добро радио, наиђе на похвалу и на наше радовање. Требамо га похвалити не кад је победио другог у нечему, већ кад је победио себе, ако је данас бољи него јуче.

Много је мањи грех ако, у некој ситуацији гнева, некад и пљеснемо дете, него ако се према њему лажно понашамо. Сваку лажност дете препозна. Препозна ако га тучемо из некаквих наших страсти садистичких, ако је то садизам одраслог над слабијим, кад је тај родитељ испразнио свој гнев, мрзовољу, свој тужан живот. Препозна и кад се појави очај због њега, па смо га ошамарили.

Каква су заправо деца нико не зна нити се ико икада, кроз целу историју државног школства, то питао. Зна се само шта се од деце тражи. У глобалу, деца су у стању одговорити захтевима школе и то је било довољно за све педагоге света.

Радозналост деце не може се подстакнути страхом и сталним доказивањем да она ипак још ништа не знају и како су још мала да се с нама мере.

Извор: atma.hr

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама