Dr Bojanin: Što više zaštićujete decu, manje ih štitite!

januar 24, 2020

Prof. dr Svetomir Bojanin – dečji psihijatar i jedan od osnivača neuropsihologije razvojnog razdoblja, autor knjiga “Gordijev čvor mladosti”, “Pod drvetom saznanja dobra i zla”, “Škola kao bolest” i “Tajna škole” – poručuje:

“Nema naučnog odgoja i nema nikakve nauke o vaspitanju, to su obmane. Odgoj je naš normalan, emocionalni i spontani odnos s našom decom. Odgojni proces je, ustvari, naš život!

Dete mora nas upijati kroz život. Niko još nije odgojio svoju decu po uputstvima. Nijedan roditelj nije rekao svojoj deci da kradu, da se tuku po utakmicama, a deca to sve rade. Prema tome, reč je o jednom drugom kvaru u vaspitnom procesu. Ako se tata i mama svađaju, a onda kažu detetu da se ne svađa i da bude pristojno, to je besmisleno! Problem je u tome što se deca odgajaju gledanjem.

Kako se ponašamo, kako izgledamo, time vaspitavamo.

Neki kažu: “Imamo sad i kuću i deca svoju sobu i televizor i neće da uče!?” Pa neće učiti zato što ni tata ni mama ništa ne uče. Ne čitaju ni novine!

Pitanje je da li mi našem detetu dovoljno imponujemo kao ljudi, bi li nas oni imitirali? Ili smo mi za njih neki tata i mama, a ono imitira neke druge, koji su bili upadljiviji, bliži, primetljiviji?

Kako se ponašamo, kako izgledamo, time vaspitavamo. Peremo li mi zube ili samo zahtevamo da dete pere zube? Peremo li ruke pre i posle jela ili to samo zahtevamo od deteta? Ako mi to ne radimo, a tražimo od deteta, onda smo u konfliktu, i niti ono veruje nama, niti mi njemu verujemo.

Moramo znati šta dete može, šta mu možemo dozvoliti. Sa strepnjom, ali ipak moramo.
Kad prestati brinuti? Ne možemo prestati. Ali moramo prestati smetati detetu da odraste. Što ga više zaštićuješ, manje ga štitiš!

Mi moramo decu inspirisati i gurati da uče. Ali moramo znati i da će deca biti uspešna samo ako to i zavole. Moramo pokušati deci osladiti učenje, da ona hoće učiti! Nije isto da li mi dete samo “maltretiramo” da uči, ili mi s njim zajedno učimo.

Nikada ne treba reći detetu: “Idi uči, idi radi!” Ako smo uspeli da ga motivišemo, ono samo će hteti da radi. Ako nismo uspeli, moramo ga terati. Kaže se “Nemoj zatirati stari bunar dok zidaš novi”. Dok ne budemo našli neke prave modele, ne smemo zapustiti ono što smo bar dosada imali.

Postavivši dete za svrhu vlastitog života i onda od te “svrhe” tražiti, i to povratnom spregom, unapred planiranu dobrobit kao uzvraćanje, podseća na sve krugove praznoverja čiji je obrazac ono bacanje novčića u fontanu uz očekivanje da im se ta “žrtva” uzvrati nekom željenom srećom još večeras.

Nisu problem fabrike igračaka nego naše strasti i neodmerenosti

Postoje u ljudskoj prirodi ljubavi koje ne traže uzvraćanje. Jedna od tih ljubavi je i ona prema deci. Čovekova čežnja za detetom ostaje obeležjem ljudskog bića i onda kada se ono sasvim osamostali, i biološki i socijalno, i ode od nas u neki beli svet, kada mu uopšte više nismo potrebni, čežnja za koju ne tražimo da nam se uzvrati i ako to, tiho u sebi, očekujemo.

Nisu problem fabrike igračaka nego naše strasti i neodmerenosti, zbog duhovne lenosti da se potrudimo, da se razumijemo bar s onima koje volimo, a koju, kao roditelji, demonstriramo našoj deci svaki dan od jutra do večeri. Od ponašanja nas roditelja i odraslijih osoba u okruženju zavisi hoće li naše dete od gumenih pušaka i tenkova graditi ograde između kojih će “hraniti” ili “lečiti” jelene, zečeve ili šimpanze, kako je i to, istini za volju, moglo videti na TV programima, ili će s tim stvarima jurišati i “ubijati” komšije.

Svako dete se mora kao bršljan sviti oko nekog identifikacijskog uzora koji ga impresionira, na prvom mestu svojim kvalitetnim razumevanjem njegove ličnosti i koji je pogodan da oko njega “razvija” ono što bi želeo da bude i poseduje kao osoba pred drugima, u nekim vremenima o kojima sanjari.

Kad su pitali Gadamera, poznatog nemačkog filozofa i pedagoga: “Kako odgajati decu i mlađe generacije?”, on je rekao: “Odgojite prvo sebe. Onda će vam samo doći kako odgajate svoju decu, mlade generacije”. “A kakvo im obrazovanje dati?” Kaže on: “Obrazujte prvo sebe. Tu ćete naći odgovor kako obrazovati svoju decu“.

Nije prirodno da se tata i mama prave prijatelji svojoj deci. Dete ima potrebu da ima prijatelje, s njima želi da se valja po podu, igra fudbal… Ima potrebu i da ima učiteljicu, koja ga uči stvarima, pojmovima, ponašanjima. A ima mamu i tatu koji ga vole neizmerno, ali čija ljubav ima i određeni smisao. Dete ima potrebu da ima autoritet.

Puno je važnije dete pohvaliti kad uradi nešto dobro, nego izgrditi ga kad je uradio nešto loše. To zlo će usahnuti, uvenuti, ako za sve što je dobro radio, naiđe na pohvalu i na naše radovanje. Trebamo ga pohvaliti ne kad je pobedio drugog u nečemu, već kad je pobedio sebe, ako je danas bolji nego juče.

Mnogo je manji greh ako, u nekoj situaciji gneva, nekad i pljesnemo dete, nego ako se prema njemu lažno ponašamo. Svaku lažnost dete prepozna. Prepozna ako ga tučemo iz nekakvih naših strasti sadističkih, ako je to sadizam odraslog nad slabijim, kad je taj roditelj ispraznio svoj gnev, mrzovolju, svoj tužan život. Prepozna i kad se pojavi očaj zbog njega, pa smo ga ošamarili.

Kakva su zapravo deca niko ne zna niti se iko ikada, kroz celu istoriju državnog školstva, to pitao. Zna se samo šta se od dece traži. U globalu, deca su u stanju odgovoriti zahtevima škole i to je bilo dovoljno za sve pedagoge sveta.

Radoznalost dece ne može se podstaknuti strahom i stalnim dokazivanjem da ona ipak još ništa ne znaju i kako su još mala da se s nama mere.

Izvor: atma.hr

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama