– Садашњи теоретичари постмодерне, као што је Лиотар (француски филозоф Жан-Франсоа Лиотар) говоре да је опште образовање застарело и да то више ником не треба. Не треба култура, али треба да знамо те тако практичне ствари. Они сматрају да школу не треба да чине провере знања и учења, већ да само пропуштају децу кроз своје системе, без обзира на то да ли је образовано или не, како би ишли у живот. А у животу се догађа куповина и продаја. Ми смо, дакле, у једном времену када се иде ка ниподаштавању културе и факултет је угрожен. Зато се треба окренути институтима и истраживањима, а у основним школама су један од излаза и ваннаставне активности. – говори професор доктор Светомир Бојанин у емисији Агапе.
Као један од великих противника фронталне наставе, др Бојанин овом виду подучавања много тога замера.
– Фронтална настава је кад узмеш 30 ученика испред себе и причаш им оно што треба да науче. Сви они тог тренутка имају интелигенцију и логичко мишљење. А у том узрасту, кад имају седам година, још ћете наћи децу коју кад ставиш испред себе и кажеш му да зине, он ће зинути, али ће и раширити прсте на рукама, што му нисте рекли. То је знак да моторика није развијена. У осмој години тога скоро и нема јер дете има сазреле мишиће. Дакле, у тој седмој години они немају довољно развијену нити једнаку моторику. Интелигенцију такође немају сви једнаку. А ми свима њима једнак метод учења намећемо. – примећује др Бојанин.
Он истиче да је познато да девојчице много брже науче да читају него дечаци, као и да тај глобални метод рада боље од дечака могу да прихвате.
– Кад се погледа патологија тикова до 10. године код деце, 80% су дечаци. Исто тако и аутистична и деца са хиперкинетским синдромом. Јасно је онда да је то нешто биолошко у човеку, везано за пол. И да не можемо тој деци понудити фронтални модел наставе.- тврди професор Бојанин, овогодишњи добитник Светосавске награде.
Др Бојанин каже да, ако говоримо конкретно о деци која имају проблем, њих је ту негде око 10%.
– И учитељ с њим ради и види да нешто не иде. Па се труди, има и допунску наставу. Па га форсира истим методом учења и на допунској настави. Потпуно бесмислено, злоупотребљен кадар и злоупотребљено време. Зато би свака школа требало да има дефектолога који ће с тим дететом радити и који ће знати да га уведе у могућност писања па нека после учитељ ради свој посао. Дакле, тај један део развојног процеса који није хармоничан треба стручни кадар да потпомогне. А тај стручни кадар треба да буде у школи. – закључује професор доктор Бојанин.