Проговарање је врло деликатан процес на који треба обратити пуну пажњу. Прва реч коју дете употребљава са смислом, обично се јавља око 12. месеца. Да би дете проговорило, потребно је да овлада разним вештинама и стекне неопходно искуство.
Аспект проговарања можемо посматрати кроз призму моторике, сазнања (искуства), разумевања и емоција.
Дакле, мора да постоји одређена моторна зрелост говорних органа, при чему мислимо на способност детета да уснама, језиком и непцима изводи одговарајуће покрете, уз прикладно дисање. Искуствена страна говора се односи на дечју изложеност говору, на опажање звукова и мелодије и ритма говора, слушање речи, реченица и дијалога и посматрање саговорника (мимике, гестова, фацијалне експресије, смена саговорника у дијалогу). Да би дете прикладно употребило реч у своме изражавању, неопходно је да је пре тога разуме, односно да се она налази у његовом пасивном речнику.
Емоције у потпуности прожимају чин говора: дете говори онда када је мотивисано да нешто саопшти, чешће говори ако осећа да је сигурно и безбедно, осећа емоције других кроз мелодију говора и своје саопштава на тај начин.
Често занемаримо неки од ових фактора или ненамерно правимо грешке које деци отежавају проговарање.
Најчешће грешке које чинимо и тиме ометамо дечји развој су:
Продужено користимо дуду и цуцлу, дајемо им пасирану храну или их хранимо
Када дете дуго држи дуду у устима, језик и усне су пасивне, а покрети говорних органа недовољно зрели. Ако дете користи флашу са цуцлом онда када би требало да пређе на употребу чаше, остаје ускраћено за визуо-моторно искуство и могућност одмеравања покрета. Једењем пасиране хране (после прве године), језик, усне и зуби бивају минимално ангажовани и самим тим мишићи лица потребни за говор нису довољно спретни за прецизне покрете. Када хранимо дете, уместо да оно једе само, онемогућавамо развој фине моторике потребне за говор.
Тепамо и обраћамо се детету умекшаним говором
Морамо бити добар модел за изговор, јер нас дете слуша и понавља оно што чује. Не можемо очекивати да дете правилно изговара гласове, ако је модел по коме учи погрешан.
Ретко причамо са децом
У недостатку времена када само желимо да завршимо неку обавезу, заборавимо да пропратимо говором активност, а то је сјајна прилика за учење кроз искуство. Нпр. када обувамо дете говоримо: „дај ми ногу, ево ципеле, обувамо се и идемо напоље, у парк“.
Дајемо деци телефоне, таблете или их стављамо пред телевизор
Да бисмо могли да завршимо неку обавезу по кући, одморимо или да би дете појело свој оброк, често посежемо за екранима. Прекомерна употреба технологије на раном узрасту излаже дете мноштву информација које не разуме, а комуникација је једносмерна (телевизор, таблет и телефон нису саговорници), дете упија садржаје и на звучну стимулацију не мора да одговори, па зато касније има проблем да учествује у разговору. Осим тога, мелодије говора у цртаним филмовима су углавном неприродне и некарактеристичне за спонтану комуникацију, па дете усваја погрешан образац; боје су јарке, а слике се брзо смењују, што је интензиван стимулус за дечији нервни систем. Када су садржаји на страном језику, може бити отежано разумевање на матерњем језику, а артикулација измењена (умекшани гласови или њихов изостанак).
Запостављамо значај музике и ритма
Беба прво препознаје и реагује на мелодију, а на старијем узрасту на садржај говора. Такође, мелодија се обрађује у десној хемисфери, а садржај у левој. Певањем песмица и покретањем бебиних ногу и руку у ритму музике, активира се мозак и спрема за говор.
Одговара нам да дете буде мирно и тихо
Лакше нам је да дете седи и гледа нешто, него да трчи и „галами“. Кретање је храна за мозак и све што дете научи кроз покрет бива квалитетније усвојено. Покрети говорних органа спадају у фину моторику, а употреба руку и сазревање мишића шаке делује подстицајно на развој говора. Додатно, морамо дозволити детету да само изводи све активности које може (да не радимо уместо њега), јер се на тај начин подржава правилан развој детета.
Често водимо децу у просторе са високим нивоом буке
Мозак детета чини напор да би разликовао говор од околне буке, због чега деца могу бити раздражљива, импулсивна, слабије пажње и лакше се умарају.
Када се обраћамо деци не одржавамо контакт погледом
Тако их лишавамо важних невербалних информација које помажу у разумевању.
Изражавамо се као да су одрасли
Дете јесте „мали човек“, али је потребно да наше обраћање прилагодимо, а то значи говоримо спорије, нагласимо битне речи и бирамо једноставније појмове у складу са узрастом. Временом ћемо користити сложеније реченице, давати више информација у једном исказу и уводити нове појмове.
Претпостављамо да дете зна на шта мислимо или о чему причамо
Тражимо од детета да буде „добро“ или да се „лепо понаша“, али му пре тога нисмо објаснили шта под тиме мислимо. Примера ради: „Када одемо у госте, понашај се лепо, слушај друге када причају, дели играчке, покупи их када завршиш и чекај свој ред“. Добро је да вам дете понови својим речима да бисте били сигурни да је заиста разумело.
Заборавимо да им читамо
Приче и песме богате фонд речи, подстичу машту и развој пажње и памћења.
Рано их укључујемо у учење страног језика
Иако јесте добро да деца уче страни језик, морамо да нагласимо да је битније да се формира база матерњег језика, јер то је основа за све. Када је дете развило говор на матерњем језику, врло лако и са великом успехом може да научи и други језик. С друге стране, ако од прве године слуша више језика, теже ће му бити да распозна карактеристике свог језика и то примени у говору.
Одговарамо на потребе детета и пре него што оно има прилику да тражи
Добро је да пустимо дете да покаже жељени предмет, тражи гестом или каже „дај“.
Купујемо превише играчака
Када има превише играчака, дете не може ни на једној да задржи пажњу довољно дуго, а пажња је битна за проговарање. Треба напоменути и да развоју погодују једноставније играчке, које траже неку активност од детета (да уочи, премести, преспе, повеже, убаци, покрене, сложи)
Комуникација је испуњена негативним емоцијама
Дете осећа све и реагује на наш стрес, чак и када мислимо да није тако. Невербална комуникација претходи развоју говора и његова је основа и зато треба да обратимо пажњу на нашу мелодију, мимику, гестове и положај тела и тако пренесемо значење обојено позитивним емоцијама.
Сврха овог текста је да скренемо пажњу на честе грешке које правимо, а које се могу неповољно одразити на правилан говорно-језички развој.
Дете је способно да компензује (надомести) део искуства који му недостаје, али уколико је више аспеката погођено, то им може представљати значајан проблем.
Ако уочите да постоје тешкоће у учењу и савладавању говора, обратите се стручњаку, односно логопеду.
Извор: Логопедски центар Чабаркапа
Аутор: др Наташа Чабаркапа, логопед и аутор приручника за родитеље и васпитаче „Да брбљам, да говорим, да учим“