Лаж има и своје предности. Ако успешно лажете, остварићете неке добити. Из угла детета то изгледа прилично конфузно. С једне стране родитељи га уче да не треба да лаже, а с друге траже од њега да дели играчке са другарима иако само то не жели. Ниједно дете то неће урадити само. Деца су по природи себична, а ми их учимо да не буду. На том путу учимо их претварању. Наравно да је мера негде између. Ми тражимо да дете буде према нама искрено, а ако призна нешто лоше, после буде кажњено. Нико га не помилује и каже: „У реду је, пазићеш следећи пут”. Тако дете научи да истина има два краја, баш као и лаж. Ако сакријем и не признам, нећу бити кажњен.
Закључак се сам намеће – у васпитању, мера је једина права ствар.
Постоји једна изрека у психотерапији – у царству родитеља није се појавио цар. Не постоје прави и коначни савети, па да за сваку ситуацију имате рецепт. Бављење дететом, разумевање, развој поверења. Ви и ваше дете сте генетска комбинација и ви можете добити дете које је вама слично, али можете и оно које не личи ни најмање на вас. То значи да је потребан индивидуални приступ. Дакле, ако је дете препознало кривицу, не треба га кажњавати.
Проф. др Милан Милић, психотерапеут, за емисију „Минут-два”