Niz predavanja, stotine radionica i nebrojeno mnogo razgovora sa nastavnicima, roditeljima i decom u više od 100 škola obavila je dr Ana Mirković, psihološkinja, osnivačica Instituta za digitalne komunikacije i verovatno najpoznatiji borac za podizanje svesti o značaju bezbednosti na internetu.
Sve to deo je odgovorne kampanje koju je pokrenula kompanija A1, baš da bi podigla svest o značaju bezbedne upotrebe interneta, a naročito kod dece.
Deo ove kampanje je platforma #BoljiOnline, internet prostor koji je riznica korisnog sadržaja, tekstova i saveta baš na temu – kako da budemo BOLJI onlajn. Svesni da su operater kog mladi najčešće biraju, u A1 odlučili su da se prema najvažnijem delu populacije postave odgovorno, edukujući ih na njihovom putu kroz digitalni svet.
Danas, na Dan bezbednog interneta, sa dr Anom Mirković razgovaramo upravo o tome – o odgovornosti odraslih za decu u digitalnom prostoru i o tome kakav bi naš pristup zapravo trebalo da bude.
Kad bi mogla da unese JEDNU promenu u digitalni prostor, Mirković kaže da bi to definitvno bilo pomeranje fokusa sa profita na dobrobit deteta.
”Digitalni prostor je uglavnom dizajniran tako da što duže zadrži pažnju korisnika, a deca su u tako postavljenom prostoru – najranjivija. Deca konzumiraju sadržaje u ranom uzrastu, bez kritičkog razmišljanja, a algoritmi favorizuju ekstremne emocije, brz i agresivan sadržaj, poređenje i stalnu potrebu za potvrdom.” – objašnjava naša sagovornica.
Volela bi, dodaje, da se dečji digitalni prostor gradi u skladu sa razvojnim potrebama deteta, da su sadržaji stimulativni, podstiču razvoj, da se informacije prezentuju sporijim ritmom, da se vodi računa o zaštiti privatnosti i mehanizmima koji podstiču učenje, saradnju i empatiju, a ne takmičenje i izloženost nasilju.
Ipak, Ana Mirković ističe da kod dece i mladih postoji određeni pomak u razumevanju digitalnog sveta i njegovih specifičnosti.
”Posle razgovora s decom i roditeljima iz više od 100 škola širom Srbije, odgovorno tvrdim da deca danas znaju više nego ranije, ali to ne znači da su samim tim i zaštićenija. Oni prepoznaju pojmove poput digitalnog nasilja, znaju šta je grooming, svesni su koliko se lako može postati žrtva nasilja, primećuju, a sve češće i reaguju na neprimerene sadržaje, znaju mnogo o zloupotrebi podataka, ali im često nedostaje emocionalni kapacitet da se sa tim situacijama nose.” – upozorava Mirković.
Deca su svesnija opasnosti, ali i dalje ne umeju uvek da prepoznaju gde je granica, šta je šala, a šta nasilje, niti kome da se obrate kada im je teško. Upravo zato edukacija mora biti kontinuirana i usmerena ne samo na pravila, već i na osnaživanje – da dete zna da nije slabo ako traži pomoć i da nije samo.
Na pitanje gde roditelji najčešće greše, Mirković odgovara da je možda najveća greška to što veruju da je ”digitalni svet neki tamo virtuelan i nestvaran svet, da sve što se tamo dešava nije važno i da je irelevantno za psihu deteta”.
Takođe, ističe ona, često misle da deca ne treba da provode vreme u tom digitalnom svetu, a ako su već tamo, znaće sama da se snađu jer su digitalno vešta.
”Roditelji zapravo često mešaju tehničku spretnost sa emocionalnom zrelošću. Dete može savršeno da koristi aplikacije, a da istovremeno nema kapacitet da se izbori sa odbacivanjem, pritiskom grupe i ponižavanjem u digitalnom svetu.” – objašnjava naša sagovornica.
Kao drugu najveću grešku ona navodi odsustvo razgovora, uglavnom jednosmernu komunikacija koja se svodi na, često, neadekvatne savete, na kontrolu i zabrane.
”Deci je potreban odnos poverenja, a ne nadzora. Kada znaju da mogu da kažu šta im se dešava bez straha od kazne, mnogo je veća šansa da će se obratiti odraslima kada se nađu u problemu.” – kaže za naš portal psihološkinja dr Ana Mirković.
O vršnjačkom nasilju u digitalnom svetu i Vajber grupama kao nekontrolisanoj areni
Mirković ukazuje da postoji dosta prostora za rad kada pričamo o osvešćivanju vršnjačkog nasilja. Vajber i druge grupe doživljavamo kao bezazlene, kao platformu za brzu razmenu informacija među školskim drugarima. Međutim, upravo tu se dešava veliki deo digitalnog nasilja – isključivanje, ismevanje, javno prozivanje, pasivna agresija, pritisak grupe, deljenje vrlo neprimerenih sadržaja.
”Važno je da naučimo da razlikujemo konflikt od nasilja. Razmirica predstavlja relativnu ravnopravnost i mogućnost da se konflikt reši. Nasilje podrazumeva ponavljanje, neravnopravnost moći i nameru da se neko povredi i ponizi. Ako jedno dete pati, menja životne navike, stalno ćuti, povlači se ili se plaši – to nije dečija svađa, već ozbiljan signal za reakciju.” – tvrdi ona.
Kakve poruke šaljemo deci sopstvenim ponašanjem i na koje male gestove treba da obratimo pažnju?
Deca nas posmatraju mnogo pažljivije nego što mislimo, upozorava naša sagovornica. Kopiraju naše gestove, usvajaju obrasce kojih ni mi sami nismo svesni.
”Ako razgovaram s vama držeći telefon u ruci, čak i ugašen, ja šaljem poruku da je nešto drugo potencijalno važnije od osobe ispred mene. Ako je prvo što uradim kad sednem s prijateljima – to da stavim telefon na sto, šaljem signal da je moja pažnja rasplinuta, da je telefon u fokusu moje pažnje.” – otkriva Mirković.
Ističe da te male stvari imaju ogromnu moć.
”Način na koji odlažemo telefon, da li slušamo bez prekidanja, da li smo prisutni u razgovoru – sve to deca primete, na to reaguju, takvo ponašanje oponašaju. Zato je jedna od najvažnijih poruka koju možemo da im pošaljemo upravo: Ti si mi važan/važna, ovde sam za tebe, tvoj govor mi je neprocenjivo bitan, slušam te, razumem te.” – zaključuje ona.
Kompanija A1 i Ana Mirković predano rade na osnaživanju roditelja, nastavnika i dece da se u internet prostoru osećaju bezbedno, da budu sigurni i da razumeju šta zapravo znači biti #BoljiOnline. Možda je dr Mirković već postila vašu školu, možda će tek doći, ali do tada, pratite portal www.boljionline, poslušajte savete koji su tamo dostupni u izobilju i izvedite dete na pravi (digitalni) put.
