Ми морамо бити реални и прихватити то да имамо државу, да имамо министарство које прави програме. Шта ја сад могу против програма у школи? Могу да критикујем и да говорим о томе, али тај програм постоји. Зато треба да нађемо начин да га учинимо хуманим. И ја верујем да је тај начин кроз ваннаставне активности.
Зато је било и предлога да, на пример, онај Маглич, остаци тврђаве код ушћа на Ибру, буде место где ће се направити један велики хотел за средњошколску омладину. Они би тамо одлазили и смењивали се на 15 дана, учећи тако у природи и биологију, јер је богат и биљни и животињски свет. Историју, јер у долини краљева има толико тога да се види и научи. Ту су и манастири, па се и веронаука може учити. Да не буду деца у административном, школском окружењу изложена фронталној настави, већ да буду у истраживачкој атмосфери. Да скупљају лишће, па разговарају о тим конкретним биљкама на које наиђу, о тим манастирима и томе ко их је подигао, како су људи тада живели. Да то ОПИПАЈУ. И онда, кад ти опипаш живот који си у школи тако магловито учи, онда деца некако уђу у живот, разумеју га. Али учити о животу тако што седиш и слушаш наставу… А то се ради.
У школама имате и кабинетску наставу, па се деца тако селе из једног кабинета у други. И како оно онда да зна где је његово место? Где је његов сто, његова столица? Његово чисто, његово прљаво. Где је тај његов друг што је увек поред њега. Морају педагози да мисле о томе. Не могу оставити да нам се то отвори као проблем кад се нешто сломи, па да је време за лекара. Кад дођемо до лекара то је већ крајња ситуација.
Проф. др Светомир Бојанин, емисија Агапе