Mi moramo biti realni i prihvatiti to da imamo državu, da imamo ministarstvo koje pravi programe. Šta ja sad mogu protiv programa u školi? Mogu da kritikujem i da govorim o tome, ali taj program postoji. Zato treba da nađemo način da ga učinimo humanim. I ja verujem da je taj način kroz vannastavne aktivnosti.
Zato je bilo i predloga da, na primer, onaj Maglič, ostaci tvrđave kod ušća na Ibru, bude mesto gde će se napraviti jedan veliki hotel za srednjoškolsku omladinu. Oni bi tamo odlazili i smenjivali se na 15 dana, učeći tako u prirodi i biologiju, jer je bogat i biljni i životinjski svet. Istoriju, jer u dolini kraljeva ima toliko toga da se vidi i nauči. Tu su i manastiri, pa se i veronauka može učiti. Da ne budu deca u administrativnom, školskom okruženju izložena frontalnoj nastavi, već da budu u istraživačkoj atmosferi. Da skupljaju lišće, pa razgovaraju o tim konkretnim biljkama na koje naiđu, o tim manastirima i tome ko ih je podigao, kako su ljudi tada živeli. Da to OPIPAJU. I onda, kad ti opipaš život koji si u školi tako maglovito uči, onda deca nekako uđu u život, razumeju ga. Ali učiti o životu tako što sediš i slušaš nastavu… A to se radi.
U školama imate i kabinetsku nastavu, pa se deca tako sele iz jednog kabineta u drugi. I kako ono onda da zna gde je njegovo mesto? Gde je njegov sto, njegova stolica? Njegovo čisto, njegovo prljavo. Gde je taj njegov drug što je uvek pored njega. Moraju pedagozi da misle o tome. Ne mogu ostaviti da nam se to otvori kao problem kad se nešto slomi, pa da je vreme za lekara. Kad dođemo do lekara to je već krajnja situacija.
Prof. dr Svetomir Bojanin, emisija Agape