U sklopu nove rubrike na sajtu Zelena učionica, koja nosi naziv „Mi VAS pitamo“ razgovaramo s nastavnicima, učiteljima, vaspitačima, pedagozima… svima koji bi zapravo trebalo da budu nosioci obrazovnih reformi, a vrlo često to nisu. Upravo oni, koji sede za katedrom i svakog dana prolaze i teško i lepo u radu s decom, trebalo bi da budu prvi pitani – šta moramo da menjamo da bi škola bila bolja?
U našem prvom intervjuu, na set pitanja odgovorila nam je Violeta Kecman, profesorka srpskog jezika i književnosti u Petoj beogradskoj gimnaziji.
Šta je školi najpotrebnije da bi to bilo srećno mesto za nastavnike?
Od nekadašnjeg ideala o srećnom nastavniku kao onom koga u znanju uspeju da prevaziđu njegovi učenici, došli smo do standarda da je srećan onaj koji je u školi bezbedan. Nasilje roditelja i učenika nad nastavnicima i slabo interesovanje maturanata za nastavničke fakultete, očekivani su ishod decenijskog urušavanja obrazovanja u Srbiji. Potrebna nam je nacionalna strategija za spas obrazovanja, koja bi podrazumevala snažnu medijsku kampanju za vraćanje ugleda prosvetnim radnicima, povećanje plata i zakonski okvir koji garantuje da početnička plata u prosveti ne sme biti niža od republičkog proseka, uvođenje platnih razreda, dodatna finansijska stimulacija kao nagrada za nastavnike sa većim postignućima u radu sa učenicima, značajno veći koeficijent za odeljenjske starešine.
Nastavnici su nekadašnji dobri đaci koji vole da uče i društvo to treba da im omogući i putem olakšica za studijske posete, ulaznice za pozorišta, muzeje, galerije, nabavku knjiga, praćenje kulturnih događaja.
Neupućena javnost misli da prosvetni radnici uživaju na tromesečnom godišnjem odmoru, a tokom godine lenstvuju. Istina je da su nastavnici na odmoru od početka ili sredine jula do 20. avgusta, da ne mogu tokom septembra i maja da otputuju, za razliku od drugih zaposlenih, čak i ukoliko uspeju da od malih plata uštede novac za letovanje.
Za razliku od drugih zaposlenih, nastavnici su primorani i da koriste karticu za gradski prevoz i nemaju mogućnost da refundiraju troškove dolaska na posao na drugi način. Takođe, u skladu sa imidžom „društvene grupe otporne na lažna obećanja, mrvljenje i gaženje“, nastavnici u Srbiji su među retkim zaposlenima koji nemaju besplatne zdravstvene sistematske preglede, tako da im se, vrlo izvesno, sa odlaskom u penziju obistinjuje onaj zaključak Jovana Dučića da jedino stanje kada se čovek može smatrati istinski nesrećnim jeste kada je u isto vreme star, siromašan i bolestan.
Srećan nastavnik je onaj kome nije oduzeto lično dostojanstvo i profesionalni inegritet.
Postoji jedan paradoks u vezi s pozicijom nastavnika u našem društvu: autoritet pred učenicima gradi se znanjem i doslednošću. Svojim radom i posvećenošću nastavnik taj autoritet svakog školskog dana uspostavlja, dok ga država, uprkos činjenici da je upravo ona ta koja je angažovala nastavnika da obavlja svoj posao, troši i osipa zanemarivanjem njegovih egzistencijalnih potreba. I to je jedna neobična dijalektika podizanja i urušavanja na dnevnom nivou, zbog koje, prema zakonima prirode, ne možemo da se pokrenemo napred.
A šta treba da se promeni da bi škola postala mesto sreće za decu?
Naša deca ne vole školu kakva je sada i to bi trebalo da nadležnima i kreatorima obrazovnih politika nešto poruči. Mnogo je sati sedenja u školi, mnogi nastavni sadržaji su preambiciozni za učenike čija je pažnja značajno oslabila zbog prekomerne upotrebe mobilnih telefona. Deci treba kretanje, učenje kroz igru, priča kao stimulus i sredstvo za učenje kojim im se nastavnici obraćaju, podsticanje kreativnosti.
Najlepši i najkorisniji časovi za učenike su van školske zgrade – u prirodi, muzeju, pozorištu, na Sajmu knjiga… Nastavnicima se postavljaju razne birokratske prepreke da takve časove realizuju, što je još jedan apsurd našeg sistema. Učenicima treba mnogo više smeha i druženja u školskom životu, školskih proslava, kolektivnih akcija, sportskih događaja.
Deca, uglavnom, ne vole ocene i doživaljavaju ih kao vrednovanje sopstvene ličnosti. Pritisak od ocenjivanja koje nije po meri njihovih snaga, koji podstiče rivalitet i takmičarski odnos prema vršnjacima, čini ih dodatno nesigurnim i udaljava od škole.
Mislim da bi trebalo uvesti školske kuhinje dostupne svim učenicima, s nutritivno kvalitetnom i ukusnom hranom kao u školama na zapadu. Važno je učiti decu o zdravim stilovima života. Kad posle svega pitate roditelje šta im je najvažnije u vezi s njihovom decom, čućete: „Samo da su živi i zdravi!“ Koliko ih naša današnja škola priprema za, naizgled, tako male ciljeve? Nije lako nositi „pritisak svega oko sebe“ i „misao o sebi“ kada ste dete u digitalnoj eri s roditeljima i nastavnicima čija su očekivanja proistekla iz sasvim drugačijeg društvenog i kulturalnog ambijenta.
I dok roditelji rade i svoje radno vreme šire na svaki prostor gde su i njihov mobilni telefon i laptop, deca su prećutno prepuštena raznolikim kradljivcima pažnje – od „Robloksa“ preko „Tik Toka“, do virtuelnih kladionica. Deci su u svakoj epohi potrebni pažnja i sigurnost.
Koje su to stvari koje vas u svakodnevnom radu sputavaju da svoj posao radite onako kako biste želeli?
Svih dvadeset pet godina, koliko sam u prosveti, radim uz kontinuirano prisustvo „nevidljivog policajca“ u učionici. Uvek je prisutna čvrsta kontrola onoga šta se sme, a šta ne i mislim da je to dobro i za prosvetnog radnika i za učenike. Neprijatna ograničavajuća okolnost je more birokratije i „uterivanje dugova“, opominjanje roditelja koji nisu platili ratu za ekskurziju, osiguranje, školsko obezbeđenje i sl. To je najneprijatnije zaduženje u ovom poslu, za koje sam sigurna da urušava dostojanstvo nastavnika pred učenicima i roditeljima. Priznajem da ga nerado obavljam.
Šta treba da se promeni da bi se školi vratila vaspitna funkcija, a nastavnicima integritet i dostojanstvo?
Integritet nastavnika gradi se ili urušava prvo na mikronivou, u školi, u značajnoj meri i politikom koju vodi direktor škole. Uvođenje izbornih predmeta u gimnazije pre šest godina dalo je prostor direktorima da te časove koriste kao zgodan resurs za nagrađivanje pojedinih zaposlenih za lojalnost. Na osnovu odluke direktora, podobnim nastavnicima dodeljeno je 130% časova, pri čemu su se časovi projektne nastave realizovali „na daljinu“ i sveli na jedno do dva postavljanja zadataka/materijala na Gugl učionicu.
Direktorka jedne škole mi je najiskrenije otkrila da su časovi izbornih predmeta i nadoknada 30% veća u odnosu na platu resurs kojim „mora nekako da nagradi pojedince za ono što čine, a što nije predviđeno platom“. Na taj način smo, u određenim gimnazijama, uz bahate direktore dobili i nastavnike izbornih predmeta koje za tu poziciju jedino kvalifikuje lojalnost direktoru škole, dok su učenici dobili još dva do četiri časa više u nedeljnom rasporedu.
Suštinski problem u prosveti stoji dublje – oni koji profitiraju od nejednakosti toliko se desenzibilišu na nejednakost, korupciju i nepotizam, da i sami počnu duboko da veruju da baš oni na te privilegije i imaju pravo ili im je dato pravo da ih baš oni dodeljuju drugima. Ideja o jednakosti prava za sve i kritici društvenih nepravdi je ideja kritičke (transformativne) pedagogije. Na poštovanju ideja jednakosti, kolektivnog dobra, počiva zdravo društvo i gradi se kapacitet za vaspitavanje dece i omladine.
Učenike vaspitavamo onoliko koliko nam njihovi roditelji i sistem to dozvoljavaju. Onog trenutka kada i roditelji i država učenicima pošalju nedvosmislenu poruku da je nastavnik stručan, važan i da ga treba poslušati, škola će povratiti svoju vaspitnu funkciju.
Kada bi neko Vas pitao, šta biste prvo promenili? Odmah, sutra.
Prvo bih podigla standard prosvetnim radnicima, a potom bih izvršila selekciju zaposlenih u prosveti. Nisu svi nastavnici nadareni za ovaj posao, niti svi čine sve da učenike nauče. Za mene je i dalje zaključena jedinica poraz nastavnika. Mora da postoji put do svakog deteta, makar to bila mala staza, šupljina do koje će samo eho nastavnika stići. Taj most kojim se dešava transfer znanja, veština, kompetencija, ljubavi pre svega, zadatak je i odgovornost nastavnika.
A dugoročno? Kakva nam je reforma obrazovanja zapravo potrebna?
Naš obrazovni sistem sadrži mnoge nelogičnosti.
Prvo, zašto je ranac učenika osnovne škole toliko težak? Mali osnovci hodaju savijeni, ali uprkos tome sve čine da ispune očekivanja nastavnika i ponesu sve što im je rečeno. I ta poslušnost i poverenje su dirljivi. Treba proceniti da li je potrebno da učenici od 5. do 8. razreda na početku 21. veka imaju jednak broj časova tehničkog i drugog stranog jezika.
Drugo, čemu služe tzv. „slobodne nastavne aktivnosti“ (SNA), osim da popune normu pojedinih nastavnika?
Treće, besmisleno je da učenici društvenog smera trećeg razreda gimnazije imaju osamnaest predmeta. Zbog čega četvrtaci društvenojezičkog smera imaju dva časa fizike nedeljno? Kako smo došli do toga da učenici prirodno-matematičkog smera, budući lekari i inženjeri, imaju tri časa nedeljno srpskog jezika i književnosti, koliko i budući pekari i mašino-bravari? Zašto učenici specijalizovanog gimnazijskog smera za biologiju i hemiju gube mogućnost da uče drugi strani jezik kada pođu u gimnaziju, iako su ga učili u osnovnoj školi?
Kad pitate učenike čemu im služe izborni predmeti građansko vaspitanje i verska nastava, oni odgovore: „Da se odmorimo!“ Da li im je škola zaista toliko teška i daleka i da li tako treba da izgleda odmor?
Neke predmete bi bilo dobro objediniti u jedan, poput nekih prirodnih nauka, likovno i tehničko bi možda mogli biti objedinjeni u jedan predmet s modulima, dok bi srpski jezik i književnost, matematika, prvi strani jezik i fizičko vaspitanje mogli da razvijaju ključne kompetencije. Postoje uspešni obrazovni sistemi u Evropi. Treba učiti od boljih od sebe, preuzimati dobre modele i prilagođavati ih našem balkanskom nasleđu i identitetu.
Kad razmišljam o budućnosti našeg obrazovanja, strepim od jedne nepoznanice – kakvi će roditelji biti današnji učenici, pripadnici generacije „Zed“ (Z), tzv. „dženzeri“, rođeni između 1997. i 2012, i kako će izgledati obrazovanje u Srbiji kada oni budu biološki najsposobnija grupa u našem društvu? Nadam se da me tada neće stići Dučićevo prokletstvo s početka ove priče.