Кажњавање и награђивање су архетипске вредности у свим временима. У свим расама, у свим историјским епохама.
Ко и зашто кажњава и награђује? За мене, постоје три главна чиниоца. То чини Бог, ко у њега верује, родитељи и друштво (владајући системи и институције).
Ако пођемо од религиозног односа, монотеистичке религије у својим списима Старог завета, па и у Новом завету имају доста осуда, претњи, строгих опомена ако грешимо. А немогуће је не грешити, безгрешни не постоје. Ако грешимо, чека нас казна, која долази од Бога, породице и друштва.
Нисмо баш задовољни тим одговорима, зар не?
Шта ћемо с родитељима? Ја нисам родитељ, па морам пазити шта говорим јер није свеједно да ли о деци говори онај ко их има троје, четворо или онај који нема ниједно. Са својом супругом био сам у срећном браку 38 година, али деце нисмо имали.
Ипак, 40 година сам радио са децом, као психијатар и психотерапеут. Психијатрију сам завршио у Београду, а психотерапију у Швајцарској.
Родитељи и кажњавање…
То је многима наизглед просто и нећу ја да се обрушавам на родитеље кад то нисам. Чули сте, можда за турске тушеве. Турски тушеви су, изворно, хладна и врућа вода наизменично. У психологији они имају симболичко значење и посебно су били присутни у ранијим временима, у патријархалном друштву. Отац строг, престрог, виче, туче, синове нарочито. И ја сам добијао батине од свог оца. Мајка нежна, осећајна, па кад отац истуче и изађе из куће, мајка теши, привија дете уз себе, нуди слатко и утеху. То ништа не ваља. Дете не може правилно да се развија у окружењу где један родитељ ради на један начин, други родитељ на други начин. А то је некад тако било и у преко 90% породица.
А шта кажу психолози, како је исправно? Умерено строги и отац и мајка, умерено благи и отац и мајка. То је једини исправан и добар начин васпитавања.
Још један проблем је и уцењивање деце којем прибегавају многи родитељи. Ако будеш добар, добићеш то и то. Ако не будеш добар, чека те казна. Опомиње те мајка три пута, ти опет радиш како не ваља.
Сад, неки од вас ће сигурно рећи – па шта? Надам се не велики број вас. Рећи ћете, то су сви радили, и некад и сад. Дете од 3, 4, 5 година шта може да разуме? Е, ту смо на прекретници схватања.
Професор доктор Жарко Требјешанин, наш угледни психолог, докторирао је на патријархалном васпитању српске деце. И знате шта је открио? И код образованих и код необразованих родитеља, деце је у патријархалног друштву сматрано за бесловесно биће. Оно које се рађа као празна табла коју исписујемо. Сад су и психолози ту мало попустили, па кажу до краја пете године је формирана психичка структура човека. Карактер је готов. А закључци из тога би могли да буду крајње песимистични, али нису. Зато што постоји Божја милост и постоји урођени принцип ЈА, велико откриће почетка 20. века – дете се не рађа као неисписана табла, то ће вам свака бабица при здравом порођају рећи да се већ бебе разликују.
А интелигенција? Она није до краја расправљена у психологији. По већини је и она урођена, јер исти резултат оствариш и са 20 и 50. Па како то? Тако што ми увећавамо само своја знања. Данас су млади људи информисани. Добро, не можете без тога. Али ако информације не пређу у знање, а знање у сазнање, џаба им информације. Ничему не вреде, ако квантитет информација не пређе у квалитет. Тек је сазнање квалитет и почетак сазревања човека на психолошком путу. Чак не ни знање. Боже, колико има људи који много знају, а ништа им то не вреди, ни њима ни њиховој околини.
Дакле, рекао сам малопре, до 5. године готова је психичка структура. Јадни родитељи… Баш ми је жао да то морам да им кажем… А до 5. године треба да су с децом у љубави великој. Бар до пете. Чак ни после нема толико трагова, ако је првих 5 година било љубави оца и мајке. Дете упије све то. А већ сам поменуо принцип ЈА. Свако дете се рађа са различитом јачином принципа ЈА. Како другачије објаснити светитеље, а како велике људе? Мислите ли да су сви они потицали из богзнакако добрих породица? Било је и таквих, наравно. Али знате колико је оних који су имали никакве родитеље. Светитељи, а где је Бетовен? Достојевски? Он је са очеве стране међу прецима имао убице, самоубице, а отац сам је био злотвор ког су сељаци убили на очи младог Достојевског, после чега је он и добио епилепсију. То је и Фројд објаснио. А са мајчине стране, преци су му били свештеници, монаси, неки добри људи. А у Достојевском и једни и други. И он је најбољи пример генија који носи у себи и ђавола и Бога.
Трудимо се колико год можемо првих 3 до 5 година. Па где су ту нашли да се свађају муж и жена? Пазите, немам ја много носталгије претеране за патријархалном српском културом. Има ту пуно недостатака – недовољна индивидуализација, анонимност колектива и потчињавање и потцењивање жене.
Устаде једна жена на једном предавању пре пар година и каже „Шта нам је фалило? Рађале смо децу и кувале.“. Јесте, кажем, тако је било и са мојом бабом, са мајком није, а тек са женом није. Готово је то. Један свештеник ми каже једном приликом: „Ако се не врати свет као пре 100 година… биће апокалипса.“ Никад се то вратити неће.
„Ниси добар, бићеш кажњен“
Аман, немојте то говорити! Дете ће читав живот у страху од казне бити покорно, или ће постати бунтовник.
Питали су ме шта је горе? Кад се дете размази или кад су родитељи претерано строги? Ако треба бирати, боље размажено, него дете које расте у претераној строгости. Јер, ипак, то дете се кроз живот у којем није више у центру пажње, некако коригује. Али ако у себи дете носи страх и инфериорност, то остаје за читав живот…
Моји пацијенти који су долазили у узрасту од 15 до 20 година, у 90% случајева су кривили родитеље. Додуше, у већини случајева су и били у праву. То је оно, кад их родитељи сматрају за бесловесно биће, па се грубо свађају пред дететом а оно има 2, 3 године. Није то тек тако препирка, то је још и нормално, а кад почну свађе, лоше ће се завршити. Раставом брака, неће деца моћи да одрасту како треба. И ко је онда крив?
Дете јадно, са две године, завуче се под сто, игра се тамо, наравно да не разуме. Али све улази од њега, све упија. Касније ће целог живота бити или уплашено или ће се и оно свађати у свом браку. Као коб нека.
Дете није, ни са две године, бесловесно биће. Оно чује и упија и оно што ви мислите да не чује и не разуме.
(Из говора професора доктора Владете Јеротића, Неготин, 17.11.2011.)