Које су то развојне фазе у којима родитељи помажу деци да развију одређене вештине, знања, искуства која детету онда, последично, помажу и да развије самопоуздање?
И шта то тачно значи? Па да могу, да су у стању да одговоре захтевима групе.
Хигијенске навике
Оне су на првом месту јер се прве и развијају. Честе грешке или несналажења у развоју хигијенских навика потичу од наше неорганизованости. Рецимо, враћате се с неког дружења или обавезе у осам увече и деца су заспала у колима. Кад стигнете кући, један родитељ каже „хајмо, децо, прање зуба“, а други му добацује „ма пусти, једно вече, важнији је сан“. И онда дете мало провири на једно око, погледа и види да то може да прође.
Хигијенске навике су нешто што се стиче понављањем одређене активности и очекивања од детета, које родитељи на фин начин пласирају детету, њима разумљив, прихватљив, јасан и у доследном понашању родитеља. Прање зуба, купање, спавање самостално, одлазак у кревет у право време. То су неке навике од којих не треба да одступате. Наравно, дозвољени су повремени ексцеси, ако се нешто догађа, али не да то буде правило.
Радне навике
На овом испиту данас падају многи родитељи. Несигурни, неспремни, уплашени, дете ради домаћи, а ми немамо довољно времена. Имамо, замислите, тајминге. Онда, дете, тактизирајући каже „мама, ја ово не знам, не разумем…“. Родитељи на то дођу, сагну се уз опаску „па како не разумеш“ и објашњавајући ураде задатак за дете. Јер је тако брже.
Пре свега, треба видети да ли дете РАЗУМЕ. Да ли је у школи објашњено на њима разумљив начин. Деца ће понекад рећи: „па не зна она нама да објасни“, али немојте веровати увек. Има тога, али не у мери у којој деца пласирају. Проверите.
Зато је важно да ви награђујете, афирмишете жељено понашање у формирању радних навика. Да се зна које су обавезе, кад се завршавају и да дете самостално ради што је могуће више.
Онда, развијајте свест о томе да се новац не бере на грани, већ се он зарађује. Има, можда, оних који га беру на гранама, али ја овде говорим о просечном човеку. Морамо деци приближити и ту реалност да у животу има муке и да мора бити одрицања. Јевреји своју децу уче на раном узрасту да је живот пун неправде, а ми своју децу, штитећи их од не знам чега, гајимо као божанства. Ми идеализујемо живот. Мислимо „па нека га, има времена“. Не. Нема времена. Оно што упропастимо данас, с много муке можемо надокнадити.
Уживање у ономе што ради
Развијајте код деце свест да уживају у ономе што раде. Људи, то је најважније, верујте ми. Али никад пред њима немојте изговорити да не вреди школа. „Ето, ја имам толике школе, а онај тамо нема ништа, па вози џипове“… Немојте то. Помозите им, нека они разумеју ту реалност, али да акценат буде на радости. Морате их учити и употребним вредностима оних информација које добијају у школи.
Мој унук је једном приликом дошао из школе и радио домаћи задатак из математике, па мене проверава и пита ме колико је 1+1. Ја му кажем да у његовим књигама пише два, али да у животу то може бити и 150. Он ме гледа у чуду и ја изађем с њим напоље и одведем га у продавницу. Узмем два производа која коштају укупно 150 динара и одем на касу. Ту је он разумео како то 1+1 могу бити и 150 у животу. То је много важно, да се уче да на тај начин посматрају ствари. Да виде употребну вредност свог знања. То је данас важније него икад раније зато што су главе наше деце препуњене празним информацијама. Не дај боже на Јутјубу. Мало има тога што до њих стигне, а да је добро, васпитно, паметно. И ви треба да водите своју децу да дођу до тих садржаја. Јер ако их пустите саме, они ће углавном доћи до тих Јутјубера који немају ништа добро да им понуде.
Ви ћете данас видети да су људи потрошени, а да се још нису ни развили. Ако их питате чему би се највише радовали, они ће углавном рећи неким великим парама, неком добро плаћеном послу. Зато дамама саветујем, кад нађете потенцијалног удварача, а ви видите да је њему приоритет трагање за добрим послом, одмах га прецртајте. Тај није посвећен ничему, он стално нешто тражи и чека. Ништа за њега није довољно добро.
Децу учите да од различитих људи могу да науче различите ствари. Они ће онда бити посвећени да трагају за нечим истински добрим и лепим на различитим странама.
Спавање – у свом кревету
Било би ментално-хигијенски исправно да свако дете има свој кревет. Ако нема своју собу, бар да спавају у свом кревету. Није редак случај да деца у нашим кућама спавају некад с родитељима, некад с мајком. А мајке ми кажу да им је тешко да буду грубе и да дете које их тражи врате у свој кревет. Ја им у шали кажем да се наједу белог лука, па ће дете само отићи. Немојте мислити да ја не умем да волим своју децу, али ми некад морамо стегнути своје срце. Много је штете у томе ако дете спава са својим родитељима. Ја ћу вам рећи само две ствари. Прва је да може да временом развије инцестуозне фантазије које ће га касније ометати у здравом сексуалном развоју. Друго је да стиче утисак да брак није заједница тате и маме, него да тата спава у дневној соби, мама је с децом, посвађали се или нису, свеједно…
Потребно нам је да вратимо здрав разум у своје искуство. Јер савремен човек се понаша често као да је изгубио здрав разум. Он то зна, али из страха, присиле, обазривости… зна да ради нешто што не ваља, али ипак ради.
Поремећен ритам и касни одлазак у кревет
У Београду деца, нажалост, лежу касно. Човек је прилагођен да живи по основном ритму природе, а то је ритам дана и ноћи. Дању се трошимо, ноћу обнављамо, а хормон раста који је посебно за децу важан, достиже пуноћу у концентрацији до 9 увече.
За здрав ментално-хигијенски развој неопходно је да поштујемо природу. Концентрација мелатонина највећа је између 21.00 и 02.00 То би значило да би 90% тог времена човек требало да спава. Тако раде у војсци. Већина у кревет иде између 21.00 и 22.00.
Ако мењамо дан и ноћ, дете се сутрадан буди једва, млитаво, мрзовољно, слабе концентрације, ниског прага толеранције на фрустрацију, мрзовољно, поремећеног апетита, повећене потребе за стимулансима (слатко, газирано). Временом, ако се тај тренд настави, купују се енергетски напици или велике шоље кафе, да се подигне будност.
Следећи корак је избегавање обавеза, не зато што је лењо, већ је организам УМОРАН. И онда многи прелазе на лекове, а све то би могло да нестане, ако се вратимо природи.
Такве особе, исцрпљене, временом губе самопоуздање. Студенти врло често, не излазе на испите, а онда се нарушава и самопоштовање и тражи психијатријска помоћ. Све се то може избећи, ако бисмо се вратили ритму који је природа одредила. Дан је за трошење, а ноћ за одмор.
Говори: др Влајко Пановић, клинички психолог
Bravo doktore!
Ja sam starija generacija i uvek sam se pridrzavala ovih(vasih)pravila.Moja deca su izrasla u zdrave i pametne ljude.A nisam ih stitila od svega.
Da, ja sam odrasla u sobi sa roditeljima i to oni su spavali u jednom krevetu a sestra i ja u drugom i to ona na gornjem a ja na donjem delu kreveta. Na ovaj način smo ipak bile odvojene od roditelja. Moja deca su imala krevete na sprat i odvojena od nas u istoj sobi dok moja ćerka spava sa detetom u bračnom krevetu a zet u dnevnoj sobi što smatram da nije u redu ali ćerka ne dozvoljava da bilo šta kažem a unuk ima već 6,5 godina.
Ja sam radila sa decom do penzije i uvek sam savetovala roditelje da dete treba spavati u svom krevetu i znala sam zaključiti da ako jedan od roditelja spava sa detetom ,umesto sa svojim partnerom,tu nešto ne štima i obično je tako i bilo ali ove današnje mame( naročito mame) žestoko brane stav da dete treba da spava u bračnom krevetu sa roditeljimaa ja i dalje smatram da dete zdravije odrasta u svom krevetu.
Zna doktor šta priča o imao bi toga još da kaže i nije dobro što tu za razvoj dece temu ne ogoli do kraja. Najtiši odnos roditelja budi svu decu u sobi. Stvaraju se konfuzije u njihovim glavama, prerano interesovanje za seks, imitacija seksa sa vršnjacima koje posle ostavljaju doživotne traume. Kad su mali tajno se igraju mame i tate, a kad odrastu. Javlja se stid i odgovornost jer se i to tretira kao silovanje. U međuvremenu od stresa počinju ponovo da moktr u krevet, a onda se urolozi miče da vide ima li tu ičeg fiziološkoh, a ustvari to je jedna od češćih odgovora na traumu. Najčešće strada sitnije dete. Pitamo se samo da li su i homosrksuslci podvrgnuti ispitivanju, a kad budu, imaće šta da se čuje, ako budu iskreni.. Sto stvari se priča oko benefita odvajanja dece u druge sobe, najvažniji koji nosi duboke emocionalno posledice, čeka na red da se elabotira bez uvijanja. Vremenom deca kad odrastu upadaju u mržnju prema toj osobi koja se sa njime,, igrala segsa, izbegava susrete. Beži, često odlazi i u anksionost jer ne veruje ljudima, povlači se u sebe, postaje ćutljiv i ma rubu života, kasnije nesiguran u vezi, a u ne retkim slučajevima seksualno zadtranjuje birajući isti pol. Mnogo je tema, mnogo priča među svetom koji traži uzroke. Savet je da se ta tema razradi do tančina i bez uvijanja. Znamo, živimo u skučenim prostorima, ali rešenje mora da se nađe ili da se, dragi moji, roditelji, suzdržavate. Ko ima ljubav u sebi, lako će. Ko ima čist nagon moraće tako što će pojačati ideje i rad za posao koji će doneti novac i za tu dodatnu sobu za decu, pa pobogu, očevi su, ili će pojačati hobije. Interesovanja koja mogu biti funkcionalna, praktična kako bi se brže došlo do većeg prostora.
Uglavnom, seks koji se i mak manje čuje kao komešanje čaršafa je znak da ste praćeni iako niko nije ni zevno i mrdno.
👏👏👏Bravo!!!
Podrzavam vas stav ali ipak sat ako dete nema svoju sobi ili ih ima vise u kuci, znam znam sada ce ostala bagra da kaze sto ste pracili decu izvini ali upravo ta stara generacija je spavala po vise ljudi u jednoj sobi ili ti garsonjerama i jel nam fali nesto . nemoj te tako da osudjujete pogotovo sada kada veci deo ima stambene kredite.
fali vam mnogo sta, prepuni osuda i ogorceni na sve
Treba otvoriti „pandorinu kutiju“ sa stručne strane, zbog onih koji to ne smeju. Nema više, morala, časti, srama, poštovanja zato su nam psiholozi i psihijatri „prebukirani“(ali dobro je , ako je tako). Na žalost i razni „maheri“ , koji se svi nalaze „pozvani“ da savetuju i ocenjuju. Kada čitam neke od komentara, shvatam koliko sam imala sreće u životu i odrastanju. A bilo nas je šestoro u 40m² , u nekim momentima, kada nam rodbina dođe u goste i više. „Kad čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna“.
Какве инцестуозне фантазије и погрешне представе о браку? Докторе, неки колега би требало да вам помогне.
Tebi nema pomoci. Ocigledno. Kao i bilo kome ko se macuje sa cinjenicama i svadja sa prirodom. O ljudskoj prirodi i mehanizmima u mozgu ne znas ocigledno nista.
Bas tako Ziko, slazem se sa Vama. Kako jedan klinicki psiholog moze da generalizuje ovako kompleksnu temu?
Pogledajte malo o psihijatriji. Biće vam jasnije šta je čovek mislio.
Mene bi bilo sramota ovo da objavim koliko je retardirano. Kao Alan Ford kad kaže „ko jede nije gladan“. Svako je danas dr.