Koje su to razvojne faze u kojima roditelji pomažu deci da razviju određene veštine, znanja, iskustva koja detetu onda, posledično, pomažu i da razvije samopouzdanje?
I šta to tačno znači? Pa da mogu, da su u stanju da odgovore zahtevima grupe.
Higijenske navike
One su na prvom mestu jer se prve i razvijaju. Česte greške ili nesnalaženja u razvoju higijenskih navika potiču od naše neorganizovanosti. Recimo, vraćate se s nekog druženja ili obaveze u osam uveče i deca su zaspala u kolima. Kad stignete kući, jedan roditelj kaže „hajmo, deco, pranje zuba“, a drugi mu dobacuje „ma pusti, jedno veče, važniji je san“. I onda dete malo proviri na jedno oko, pogleda i vidi da to može da prođe.
Higijenske navike su nešto što se stiče ponavljanjem određene aktivnosti i očekivanja od deteta, koje roditelji na fin način plasiraju detetu, njima razumljiv, prihvatljiv, jasan i u doslednom ponašanju roditelja. Pranje zuba, kupanje, spavanje samostalno, odlazak u krevet u pravo vreme. To su neke navike od kojih ne treba da odstupate. Naravno, dozvoljeni su povremeni ekscesi, ako se nešto događa, ali ne da to bude pravilo.
Radne navike
Na ovom ispitu danas padaju mnogi roditelji. Nesigurni, nespremni, uplašeni, dete radi domaći, a mi nemamo dovoljno vremena. Imamo, zamislite, tajminge. Onda, dete, taktizirajući kaže „mama, ja ovo ne znam, ne razumem…“. Roditelji na to dođu, sagnu se uz opasku „pa kako ne razumeš“ i objašnjavajući urade zadatak za dete. Jer je tako brže.
Pre svega, treba videti da li dete RAZUME. Da li je u školi objašnjeno na njima razumljiv način. Deca će ponekad reći: „pa ne zna ona nama da objasni“, ali nemojte verovati uvek. Ima toga, ali ne u meri u kojoj deca plasiraju. Proverite.
Zato je važno da vi nagrađujete, afirmišete željeno ponašanje u formiranju radnih navika. Da se zna koje su obaveze, kad se završavaju i da dete samostalno radi što je moguće više.
Onda, razvijajte svest o tome da se novac ne bere na grani, već se on zarađuje. Ima, možda, onih koji ga beru na granama, ali ja ovde govorim o prosečnom čoveku. Moramo deci približiti i tu realnost da u životu ima muke i da mora biti odricanja. Jevreji svoju decu uče na ranom uzrastu da je život pun nepravde, a mi svoju decu, štiteći ih od ne znam čega, gajimo kao božanstva. Mi idealizujemo život. Mislimo „pa neka ga, ima vremena“. Ne. Nema vremena. Ono što upropastimo danas, s mnogo muke možemo nadoknaditi.
Uživanje u onome što radi
Razvijajte kod dece svest da uživaju u onome što rade. Ljudi, to je najvažnije, verujte mi. Ali nikad pred njima nemojte izgovoriti da ne vredi škola. „Eto, ja imam tolike škole, a onaj tamo nema ništa, pa vozi džipove“… Nemojte to. Pomozite im, neka oni razumeju tu realnost, ali da akcenat bude na radosti. Morate ih učiti i upotrebnim vrednostima onih informacija koje dobijaju u školi.
Moj unuk je jednom prilikom došao iz škole i radio domaći zadatak iz matematike, pa mene proverava i pita me koliko je 1+1. Ja mu kažem da u njegovim knjigama piše dva, ali da u životu to može biti i 150. On me gleda u čudu i ja izađem s njim napolje i odvedem ga u prodavnicu. Uzmem dva proizvoda koja koštaju ukupno 150 dinara i odem na kasu. Tu je on razumeo kako to 1+1 mogu biti i 150 u životu. To je mnogo važno, da se uče da na taj način posmatraju stvari. Da vide upotrebnu vrednost svog znanja. To je danas važnije nego ikad ranije zato što su glave naše dece prepunjene praznim informacijama. Ne daj bože na Jutjubu. Malo ima toga što do njih stigne, a da je dobro, vaspitno, pametno. I vi treba da vodite svoju decu da dođu do tih sadržaja. Jer ako ih pustite same, oni će uglavnom doći do tih Jutjubera koji nemaju ništa dobro da im ponude.
Vi ćete danas videti da su ljudi potrošeni, a da se još nisu ni razvili. Ako ih pitate čemu bi se najviše radovali, oni će uglavnom reći nekim velikim parama, nekom dobro plaćenom poslu. Zato damama savetujem, kad nađete potencijalnog udvarača, a vi vidite da je njemu prioritet traganje za dobrim poslom, odmah ga precrtajte. Taj nije posvećen ničemu, on stalno nešto traži i čeka. Ništa za njega nije dovoljno dobro.
Decu učite da od različitih ljudi mogu da nauče različite stvari. Oni će onda biti posvećeni da tragaju za nečim istinski dobrim i lepim na različitim stranama.
Spavanje – u svom krevetu
Bilo bi mentalno-higijenski ispravno da svako dete ima svoj krevet. Ako nema svoju sobu, bar da spavaju u svom krevetu. Nije redak slučaj da deca u našim kućama spavaju nekad s roditeljima, nekad s majkom. A majke mi kažu da im je teško da budu grube i da dete koje ih traži vrate u svoj krevet. Ja im u šali kažem da se najedu belog luka, pa će dete samo otići. Nemojte misliti da ja ne umem da volim svoju decu, ali mi nekad moramo stegnuti svoje srce. Mnogo je štete u tome ako dete spava sa svojim roditeljima. Ja ću vam reći samo dve stvari. Prva je da može da vremenom razvije incestuozne fantazije koje će ga kasnije ometati u zdravom seksualnom razvoju. Drugo je da stiče utisak da brak nije zajednica tate i mame, nego da tata spava u dnevnoj sobi, mama je s decom, posvađali se ili nisu, svejedno…
Potrebno nam je da vratimo zdrav razum u svoje iskustvo. Jer savremen čovek se ponaša često kao da je izgubio zdrav razum. On to zna, ali iz straha, prisile, obazrivosti… zna da radi nešto što ne valja, ali ipak radi.
Poremećen ritam i kasni odlazak u krevet
U Beogradu deca, nažalost, ležu kasno. Čovek je prilagođen da živi po osnovnom ritmu prirode, a to je ritam dana i noći. Danju se trošimo, noću obnavljamo, a hormon rasta koji je posebno za decu važan, dostiže punoću u koncentraciji do 9 uveče.
Za zdrav mentalno-higijenski razvoj neophodno je da poštujemo prirodu. Koncentracija melatonina najveća je između 21.00 i 02.00 To bi značilo da bi 90% tog vremena čovek trebalo da spava. Tako rade u vojsci. Većina u krevet ide između 21.00 i 22.00.
Ako menjamo dan i noć, dete se sutradan budi jedva, mlitavo, mrzovoljno, slabe koncentracije, niskog praga tolerancije na frustraciju, mrzovoljno, poremećenog apetita, povećene potrebe za stimulansima (slatko, gazirano). Vremenom, ako se taj trend nastavi, kupuju se energetski napici ili velike šolje kafe, da se podigne budnost.
Sledeći korak je izbegavanje obaveza, ne zato što je lenjo, već je organizam UMORAN. I onda mnogi prelaze na lekove, a sve to bi moglo da nestane, ako se vratimo prirodi.
Takve osobe, iscrpljene, vremenom gube samopouzdanje. Studenti vrlo često, ne izlaze na ispite, a onda se narušava i samopoštovanje i traži psihijatrijska pomoć. Sve se to može izbeći, ako bismo se vratili ritmu koji je priroda odredila. Dan je za trošenje, a noć za odmor.
Govori: dr Vlajko Panović, klinički psiholog