Несаница и касно спавање изазивају страховите поремећаје у људском телу и у менталном апарате, каже др Влајко Пановић, клинички психолог, на једном од својих бројних предавања.
„Али моје искуство каже да скоро пола Србије живи неуредно. Пола Србије живи стресогено. Када питам младе, па и оне одрасле кад једу и кад легну, добијем одговоре „зависи“ и „нема правила“. Дакле, савремени човек тежи да живи без правила, без граница, хедонистички. А управо живећи себично човек трпи огроман стрес којег често није свестан. Али ми смо упловили у тај простор сталног стреса да нам је то постало скоро нормално. А последице се гомилају.“ – казао је др Пановић.
Он каже да ми заправо нисмо свесни шта је све стрес за дете, од свађа, преко недостатка сна, па све до тога кад добија све што пожели на тацни чиме га не припремамо на живот у ком му неће све бити потаман.
„Оно што се код детета дешава као последица стреса, када оно осети да мајке нема онда кад треба да задовољи његове потребе, развија се страх. Како она не долази или продужава то време одсутности, зачиње се тај страх да мајка неће доћи. Даље, када се родитељи свађају, шта дете помисли? Наравно, прво на развод. Све су то врсте стреса.“ – објаснио је др Пановић и додао да не постоји живот без стреса али да морамо да научимо да њим управљамо.
Као један од највећих проблема савременог човека др Пановић истиче то што је он све чешће жртва бројних притисака споља и себичности изнутра, па зато реагује углавном црно-бело.
„Тако се родитељи понашају према деци, тако им деца касније узвраћају. А последице су различите – разводи, честе свађе, агресију, бежање од куће, све ово што данас имамо можемо да подведемо под један заједнички именитељ, а то је стрес који није превазиђен, већ је нагомилан и остао да ескалира у неком тренутку. Један од исхода континуираног стреса је и депресија, где ми нисмо стигли да из себе избацимо проживљено.“ – казао је др Пановић.
Како каже, задовољавање основних биолошких потреба код детета у првим годинама живота изузетно је важно.
„То дете које је било задовољавано у оним основним биолошким потребама, а онда вођено да кроз здрав однос са средином дефинише себе у односу према околини, а онда временом и према законима те средине, е то дете ће развити један образац радости. А радост је најбољи одговор на стрес. А данас се дешава сасвим супротно од радости. Фрустрација, осујећење. Зато шаљем поруку свима вама који имате децу да се преиспитате – колико сте тог дана били радосни? Колико сте радости понудили другима? Колико сте децу водили путем радости, а колико сте их фрустрирали различитим питањима? – саветује др Влајко Пановић.
Он наводи и свима нама познат пример разговора са дететом када дође из школе.
„Већина родитеља постављају увек иста питања – шта је било у школи? шта има ново? јеси ли одговарао? И то можда редукује НАШ стрес и НАШ страх, али не води у конструктивност. То је оно што деци шаље поруку да је најважнија школа, а то није тачно. Још ако се шаље порука ‘твоје је само да учиш’, то је грешка. Грешка која ће се вишеструко касније платити високом ценом. Родитељи децу треба да науче да буду личности. Ми данас живимо у времену где је основна парадигма имати, а не бити. Није срамота имати ако си поштено зарадио и помогао другоме. Али нама се намеће императив – имати по сваку цену. А то је оно што води у стрес.“ – објаснио је др Пановић.