Пронаћи ту неку праву границу у васпитању заиста јесте прави изазов. С тим се слаже и проф. др Жарко Требјешанин, који је о моралним вредностима које усађујемо деци и емпатији говорио током овогодишњег Сајма књига, као гост штанда Издавачке куће „Едука“.
– Родитељи не би требало да тај процес васпитавања претворе у неку врсту дресуре, где ви сада неког дисциплинујете да мора да се понаша на одређени начин, а да уопште не разуме због чега. Верујем да ту у струци постоји сагласност да никако није добро да дете буде беспоговорно послушно и да одговор на његово питање зашто то треба да урадим никад не сме да буде „зато што ја тако кажем“. – објашњава др Требјешанин.
Он истиче да, ако желимо да дете заиста развије морално понашање, да се уклопи у друштво и постане активан део заједнице, оно мора та правила понашања и начела међуљудских односа да РАЗУМЕ, да схвати њихов смисао и да их усвоји. Кад родитељ у томе успе, онда није потребна никаква спољашња контрола, нити некакав надзор родитеља или наставника. Дете које је разумело и усвојило моралне принципе има унутар себе неког ко му је најстрожи судија, а то је оно само.
– А све то ви не можете усвојити без једног блиског контакта и интеракције у групи. Само у групи можете да разумете да је неопходно да у тиму постоје добри односи, ако желимо да остваримо неки заједнички циљ. А све то, опет, није оствариво ако код деце није развијена емпатија. – истиче др Требјешанин.
Како је објаснио, емпатија је, заправо, неки наш потенцијал, могућност, предиспозиција. Да ли ће се и у којој мери развити зависи пре свега од породице која ту удара неки темељ.
– У породици дете схвата, учи, да оно што њега боли, болеће и друге, ако им то ради. Ми емпатију на неурофизиолошком нивоу имамо уграђену и она нас повезује. Захваљујући емпатији можемо да схватимо не само шта неко мисли, какве су му намере, него и каква су му осећања. То је та когнитивна компонента емпатије, али је врло важна и ова афективна, где ако је неко тужан и ми можемо да осетимо ту тугу, да ако је неко весео, срећан, да саучествујемо у тој срећи. То је једна од најдрагоценијих људских особина.
Професор Требјешанин, који је психолог и редовни професор на два факултета Београдског Универзитета, редован је гост на догађајима које организује Едука. Он посебно истиче значај едиције Педагошка раскршћа, као једне од највреднијих ризница за родитеље и наставнике коју имамо на нашем језику. У оквиру ове едиције налазе се издања попут приручника „Родитељ из душе“ Радмиле Грујић, која управо усмерава родитеље на путу одгоја. У развоју емпатије своју улогу има и школа, о чему говори књига „Школа и дисциплина“.
„Ви не можете имати добре односе у вртићу, школи, на послу, ако немате развијену емпатију. А она се, осим у породици, развија и у групи, у вртићу, школи.“
Др Требјешанин осврће се и на утицај екрана на мањак емпатије и емоционалне интелигенције.
– Ако неко непрестано време проводи пред екраном, он неће моћи да разуме да, ако прави неумесне шале, да неком то смета и да ремети односе. Неће моћи ни да примети да ли се некоме допада, шта му неко својим говором тела поручује, јер гледајући у екран није научио да чита те сигнале. У личном контакту развија се и емоционална и социјална интелигенција. – истиче проф. Требјешанин.
Он се осврнуо и на улогу педагошко-психолошких служби и тога шта они заправо могу да ураде.
– Они ће вероватно деци покушати да усаде неке вредности и морална начела, али ће та деца кад изађу на улицу, погледају кроз прозор, укључе ТВ или отворе друштвене мреже видети сасвим другачија правила од оних којима их уче. Шта могу да виде? Могу да виде да најуспешнији на крају постају они који су несолидарни, који су примитивни и нимало добронамерни. И док ви њих учите да је јако битно образовање, они виде да се дипломе купују као на пијаци, а да висок статус и углед имају неки људи који показују све сасвим супротно од онога чему их ми учимо. – тврди овај професор.
– Наравно, није идеја да се деца лажу, али мора се рећи да су вредности попут доброте и знања непролазне. Друштво може увек да скрене у насиље, похлепу, егоизам, али да они морају бити активни борци за једно другачије друштво кад одрасту у ком ће погрешне вредности бити ексцес, а не правило. Школа мора да истраје у томе да децу на тај начин учи и усмерава. – закључује др Жарко Требјешанин.