Данас сам сазнала да си девојчица.
Док растеш испод срца моје девојчице, на најсигурнијем месту на свету, упутила бих ти пар речи, јер ако су тачне све оне теорије о енергији, снази ума, телепатији, верујем да ћеш их ти препознати и разумети.
Још увек си нестварна. Још увек нисам додирнула тај стомачић у који си се сместила и у коме ћеш расти још пар месеци пре него што нас благословиш својим доласком, пре него свом будућем тати и својој будућој мами постанеш центар света, оно Сунце око којег се све врти.
Једног лепог дана, без обзира да ли ће тог дана падати снег, или киша, или ће бити невероватно топло за то доба године, или незабележено хладно, не знам, знам само да ће бити зима, кад ти будеш удахнула овај свет и први пут заплакала, они ће почети да мере време по једном сасвим другачијем календару.
Кућа ће им мирисати на млеко и мир. Тако миришу куће у које се уселила беба.
Они ће те усхићено гледати не верујући да си њихова, тако то буде.
Јер, знаш, ја се још увек живо сећам тренутка рођења моје девојчице. Кад сам је родила, дуго нисам веровала да је моја. И зато је за мене новорођена беба највеће чудо на свету, никакав Колос са Родоса, Семирамидини висећи вртови, Кинески зид, Мачу Пикчу… већ оно што је створила љубав двоје људи.
Ја ћу те највероватније гледати не верујући да те је родила моја девојчица.
Твоји будући родитељи још увек не знају шта их чека.
Спустиће те у њихове руке и они ће бити у почетку понашати као да могу чак и пољупцем да те повреде. Толико пута сам била престрављена и сад сам престрављена кад помислим колико пута ће моја девојчица бити престрављена. Због тебе. А твој будући тата због обе.
Ти ћеш плакати, зацењивати се, имати грчеве, нећеш спавати јер ти расту зубићи, имаћеш осипе, све могуће дечије болести, а моја девојчица ће мислити сваки пут да је то смак света. Од тренутка кад ти будеш дошла, она ће постати супер осетљиви сензор за мешкољења, падања покривача, ритам дисања, висину температуре… Никада више неће спавати као што је спавала пре него што си ти ушла у њен живот, пре ће то спавање подсећати на војника на стражи. Заувек.
Кад будеш била сита, окупана и кад будеш заспала сном анђела, њих двоје, твоји родитељи, ће на прстима прилазити да ослушну да ли дишеш. Тако то раде родитељи, све је паника, кад будеш дуго и неутешно плакала, па онда кад не будеш дуго заплакала.
Ја знам како је све то нормално, али твоји будући родитељи још не знају. Зато те молим, кад будеш плакала, плачи оним захтевајућим плачем – еј, вас двоје, овде, сам, гладна сам, мокре су ми пелене, мало бих да ме неко љуља… а не као да ће управо наступити смак света.
Ето, то те молим, буди блага према њима.
Добила сам твоје прве фотографије, али још увек не могу да те замислим. Да ли ћеш имати очи на тату или онај носић на маму који она баш и не воли. Ових дана скоро да ништа друго ни не радим сем што те замишљам.
Док не будеш дошла, преслишавам се да ли још увек памтим све оне песмице, разбрајалице и бајке. Призивам мирисе и вадим из кутија успомена оне ситнице које сам сачувала, као ове портикле које сам везла за твоју маму.
Запиткујем.
Досадна сам.
Сваки час кажем – дај да видим тај стомачић.
Јеси ли добро?
Досадна сам… али, Чудо једно, тако сам нестрпљива!
Извор: mahlat.rs