Danas sam saznala da si devojčica.
Dok rasteš ispod srca moje devojčice, na najsigurnijem mestu na svetu, uputila bih ti par reči, jer ako su tačne sve one teorije o energiji, snazi uma, telepatiji, verujem da ćeš ih ti prepoznati i razumeti.
Još uvek si nestvarna. Još uvek nisam dodirnula taj stomačić u koji si se smestila i u kome ćeš rasti još par meseci pre nego što nas blagosloviš svojim dolaskom, pre nego svom budućem tati i svojoj budućoj mami postaneš centar sveta, ono Sunce oko kojeg se sve vrti.
Jednog lepog dana, bez obzira da li će tog dana padati sneg, ili kiša, ili će biti neverovatno toplo za to doba godine, ili nezabeleženo hladno, ne znam, znam samo da će biti zima, kad ti budeš udahnula ovaj svet i prvi put zaplakala, oni će početi da mere vreme po jednom sasvim drugačijem kalendaru.
Kuća će im mirisati na mleko i mir. Tako mirišu kuće u koje se uselila beba.
Oni će te ushićeno gledati ne verujući da si njihova, tako to bude.
Jer, znaš, ja se još uvek živo sećam trenutka rođenja moje devojčice. Kad sam je rodila, dugo nisam verovala da je moja. I zato je za mene novorođena beba najveće čudo na svetu, nikakav Kolos sa Rodosa, Semiramidini viseći vrtovi, Kineski zid, Maču Pikču… već ono što je stvorila ljubav dvoje ljudi.
Ja ću te najverovatnije gledati ne verujući da te je rodila moja devojčica.
Tvoji budući roditelji još uvek ne znaju šta ih čeka.
Spustiće te u njihove ruke i oni će biti u početku ponašati kao da mogu čak i poljupcem da te povrede. Toliko puta sam bila prestravljena i sad sam prestravljena kad pomislim koliko puta će moja devojčica biti prestravljena. Zbog tebe. A tvoj budući tata zbog obe.
Ti ćeš plakati, zacenjivati se, imati grčeve, nećeš spavati jer ti rastu zubići, imaćeš osipe, sve moguće dečije bolesti, a moja devojčica će misliti svaki put da je to smak sveta. Od trenutka kad ti budeš došla, ona će postati super osetljivi senzor za meškoljenja, padanja pokrivača, ritam disanja, visinu temperature… Nikada više neće spavati kao što je spavala pre nego što si ti ušla u njen život, pre će to spavanje podsećati na vojnika na straži. Zauvek.
Kad budeš bila sita, okupana i kad budeš zaspala snom anđela, njih dvoje, tvoji roditelji, će na prstima prilaziti da oslušnu da li dišeš. Tako to rade roditelji, sve je panika, kad budeš dugo i neutešno plakala, pa onda kad ne budeš dugo zaplakala.
Ja znam kako je sve to normalno, ali tvoji budući roditelji još ne znaju. Zato te molim, kad budeš plakala, plači onim zahtevajućim plačem – ej, vas dvoje, ovde, sam, gladna sam, mokre su mi pelene, malo bih da me neko ljulja… a ne kao da će upravo nastupiti smak sveta.
Eto, to te molim, budi blaga prema njima.
Dobila sam tvoje prve fotografije, ali još uvek ne mogu da te zamislim. Da li ćeš imati oči na tatu ili onaj nosić na mamu koji ona baš i ne voli. Ovih dana skoro da ništa drugo ni ne radim sem što te zamišljam.
Dok ne budeš došla, preslišavam se da li još uvek pamtim sve one pesmice, razbrajalice i bajke. Prizivam mirise i vadim iz kutija uspomena one sitnice koje sam sačuvala, kao ove portikle koje sam vezla za tvoju mamu.
Zapitkujem.
Dosadna sam.
Svaki čas kažem – daj da vidim taj stomačić.
Jesi li dobro?
Dosadna sam… ali, Čudo jedno, tako sam nestrpljiva!
Izvor: mahlat.rs