Замолио ме јуче: “Причај с њом. Она те треба. Ако ти је већ чудно причати, можеш јој писати. Твојој девојчици….”
Неколико сати и пакетића папирнатих марамица касније, написах јој писмо:
“Драга моја девојчице, прије него стигнеш овде не желим ти рећи како ствари, стоје нити како су стајале, већ како желим да све буде твојим доласком.
Од твог првог дана желим да осјетиш родитељску љубав и пажњу сваки дан, цијели дан, чак и кад нисмо физички поред тебе. Желим ти да сваки твој нови тренутак дочекамо искреним осмијехом нестрпљиво ишчекујући да нам опет трепнеш, насмијешиш се или загугућеш.
Желим да ти не недостаје пуса и загрљаја, пуса које ће те натјерати да направиш своје прве кораке и прије времена и загрљаја којима ћеш сретно трчати у сусрет.
Желим да не осјећаш да је твој плач неоправдан и да њиме исказујеш своје основне потребе, а не да плачеш јер смо ми исфрустрирани и нервозни.
Не желим да икад видиш или осјетиш насиље испод крова под којим ћеш расти. Желим да твој креветић буде увијек читав, да се у њему осјећаш угодно скоро као у мојем или татином наручју. Не желим да икад осјетиш како се креветић слама под твојим свега 5 или 6 килограма тешким тијелом.
Бит ће каткад проблема у односу твојих родитеља, али желим да одувијек знаш да није нити ће икад бити на теби да их ти рјешаваш, а још мање да будеш за њих крива и одговорна. Ми, твоји родитељи, ријешит ћемо све своје међу собом, ти само буди своја и живи свој живот неометано.
Буди дијете што дуље можеш. Да, буди дијете и онда кад пожелиш бити одрасла. Будеш ли имала брата или сестру, желим да ти ни под коју цијену не покваримо однос с њом или с њим јер браћа су најљепши поклон који ти родитељи могу поклонити.
Желиш ли се попети на дрво желим да твој отац буде тај који ће то, унаточ мом противљењу, радити с тобом. Kада ћеш хтети научити возити бицикл не желим да то научиш сама него да смо ту с тобом и бришемо ти кољена окрвављена од падова по асфалту.
Kврагу, купили бисмо ти и штитнике али џабе све кад ћеш који тједан касније пасти на плажи и опет раскрварити кољена. Нема везе, нека ти то буду једини ожиљци које ћеш икад имати и нека те подсјећају на љетовања с родитељима.
Не желим да икад плачеш због нас и да не можеш спавати, да смо ми криви што ти сањаш ружно. Тата ће те носити кад си уморна, а ја ћу ти читати успаванке. Нећу ти пјевати, то ће исто тата. Вјеруј, тако је најбоље.
Знај да су сузе најнормалнија ствар као и смијех, вода и зрак и да плакати смијеш ако ти се плаче. Дапаче, мораш. Ниси и не требаш бити увијек најјача и насмијана.
Насмијана или уплакана, желим да знаш да ниси сама и да мени, а вјерујем и твом тати, никад нећеш бити на задњем мјесту али ни на другом или трећем. Увијек на првом. Прво ти онда све остало.
Желим да никад не сазнаш како је бити усамљена у просторији пуној људи или да не знаш кога назвати кад ти је потребна помоћ.
Kад мало порастеш желим ти да волиш. Цвијеће, шуму, небо, животиње, људе… Не нужно тим редослиједом. Воли кога год хоћеш, био он или она, ми на то немамо нити желимо имати утјецај. Али, воли за право, свим срцем и кад дође тренутак, а статистички вјеројатно хоће одболуј ту љубав како треба. Ми смо ту буде ли ти требала утјеха или само друштво за у кино и на сладолед. За бесциљне шетње по мраку, у тишини.
Не јури. Никуд. Све на свијету може чекати. Нова веза, нова љубав, нови посао… Баш све. Нити та крвава кољена нису преко ноћи зацијелила тако неће ни ове друге, невидљиве ране, а вјеруј ми, бит ће их, ма колико те ми чували. А чуват ћемо те увијек и стално.
Желим да ти не буде чудно чути ријечи “Волим те.” јер ћеш их се наслушати од првог дана. Навикнут ћеш се на њих па ће ти бити лакше чути их поновно и од неког другог, али захваљујући нама нећеш се за њих ловити као за зрак.
Научит ћемо те што је љубав, она искрена и безувјетна од које све остале љубави полазе. Вољет ћеш, изговарат ћеш те ријечи само онда кад за то будеш спремна и кад осјетиш да је то, барем у том тренутку, то.
Драга моја ђевојчице, желим ти да будеш најсретнија на свијету.
Волим највише.
П.С. Надам се да ћеш и ти вољети плесати. И да нећеш никад престати јер плесни подиј је чаробан. Што год одабереш да је твоје чаробно мјесто, надам се да ти га нитко никад неће одузети.”
Замолио ме да јој напишем писмо. Својој ђевојчици.
Оној истој коју прижељкујем. Оној која је већ била.
Да напишем писмо себи.
Аутор: Ана Колар
Извор: Лоламагазин