Slušajte, mame.
Znate ono na šta vas večito upozoravaju, pa prevrćete očima i u šali kažete „dobro, više, kad će“?
E pa, brzo će. Baš brzo.
Dečaci postanu muškarci dok kažeš keks. Da, ti isti mali dečaci u koje gledate sada, sa širokim osmehom i možda ponekom bubuljicom. Oni koji su vas preklinjali da s njima slažete Lego kocke i govorili da će se venčati s mamom kad porastu.
Trepnućete par stotina puta i oni će već imati 12. Gotovo tinejdžeri. A onda, nećete stići ni da shvatite da im se glas promenio, a oni će postati skoro nepodnošljivi, drski adolescenti koji prevrću očima i svađaju se sa braćom i sestrama, čisto da bi pokazali da oni sad sve najbolje znaju. Lego će završiti u nekom ćošku, a oni će se boriti za svaki dodatni minuta igranja igrica na telefonu ili kompjuteru.
Pa šta se to desilo s mojim slatkim dečakom? S maminim nasmejanim, veselim, maznim dečakom? Gde je nestao?
I uspaničićete se. A znate li zbog čega?
Jer odjednom, nećete moći da se setite kad ste ga ono poslednji put pogurali na ljuljašci?
Je l’ beše bilo u parku kod vrtića? Ili kod bake i deke u dvorištu?
Koliko je tad imao godina?
Je l’ pitao jednom, ali ste u tom trenutku pričali s nekom mamom u parkiću i rekli mu da samo jako zanjiše nogama. I onda nije pitao. Više nikad.
I rasplakaćete se. Pre ili kasnije.
Ali čujte me. TO JE U REDU.
Jer ono što tek dolazi… Drugačije je. I pomalo frustrirajuće. I čudno. Ali obećavam – jednako divno.
Da vam ispričam o toj novoj fazi koju mi zovemo prednje sedište.
Zato ćete svakog dana imati i to malo vremena samo za vas dvoje.
On će, verovatno, staviti slušalice i želeće da gleda u svoj telefon. Ali vi ga zamolite da vam pokloni makar tih 15 minuta. Onda će vam pričati o školi i društvu i Majnkraftu i Fortnajtu. Ili o nekom smešnom videu koji je iskočio na YouTube-u. I primetićete nove bubuljice na njegovom licu.
Ako imate sreće, na radiju će naići pesma koju oboje volite, pa ćete zajedno pevati na sav glas i niko neće prevrtati očima. Ali ćete možda poželeti da zaplačete.
Kažem vam, čak je i bolje od guranja ljuljaške ili kolica. Jer svakog dana učite nešto malo više o osobi u koju vaš dečak izrasta. Ako budete umeli i hteli da zaista gledate, imaćete u čemu da uživate.
Jer ne postoji lepša stvar od toga da posmatrate kako od malenog ljudskog bića kojeg poznajete od njegovog prvog udaha postaje pravi čovek. A vi ste ga stvorili.
Kao mame, možda ćete se u tom trenutku uspaničiti i pomisliti da je najbolje prošlo, a da ste vi mnogo propustili.
Ali samo je potrebno da zagrebete površinu i videćete šta se krije ispod maske mrzovoljnog tinejdžera. A to je bezbroj trenutaka samo za vas dvoje, neprocenjivih, posebnih uspomena.
Samo pomislite, jednog dana plakaćete na njegovom venčanju. A onda, ako budete imali sreće, kad prvi put uzmete u ruke njegovo dete.
I znate šta. Čini mi se da je jedino što u ovom trenutku možemo i treba da uradimo, da sednemo i upijamo svaki trenutak. Jedan po jedan. Radujući se svakom sledećem, a nikako žaleći za onim koji je prošao…