Слушајте, маме.
Знате оно на шта вас вечито упозоравају, па преврћете очима и у шали кажете „добро, више, кад ће“?
Е па, брзо ће. Баш брзо.
Дечаци постану мушкарци док кажеш кекс. Да, ти исти мали дечаци у које гледате сада, са широким осмехом и можда понеком бубуљицом. Они који су вас преклињали да с њима слажете Лего коцке и говорили да ће се венчати с мамом кад порасту.
Трепнућете пар стотина пута и они ће већ имати 12. Готово тинејџери. А онда, нећете стићи ни да схватите да им се глас променио, а они ће постати скоро неподношљиви, дрски адолесценти који преврћу очима и свађају се са браћом и сестрама, чисто да би показали да они сад све најбоље знају. Лего ће завршити у неком ћошку, а они ће се борити за сваки додатни минута играња игрица на телефону или компјутеру.
Па шта се то десило с мојим слатким дечаком? С маминим насмејаним, веселим, мазним дечаком? Где је нестао?
И успаничићете се. А знате ли због чега?
Јер одједном, нећете моћи да се сетите кад сте га оно последњи пут погурали на љуљашци?
Је л’ беше било у парку код вртића? Или код баке и деке у дворишту?
Колико је тад имао година?
Је л’ питао једном, али сте у том тренутку причали с неком мамом у паркићу и рекли му да само јако зањише ногама. И онда није питао. Више никад.
И расплакаћете се. Пре или касније.
Али чујте ме. ТО ЈЕ У РЕДУ.
Јер оно што тек долази… Другачије је. И помало фрустрирајуће. И чудно. Али обећавам – једнако дивно.
Да вам испричам о тој новој фази коју ми зовемо предње седиште.
Зато ћете сваког дана имати и то мало времена само за вас двоје.
Он ће, вероватно, ставити слушалице и желеће да гледа у свој телефон. Али ви га замолите да вам поклони макар тих 15 минута. Онда ће вам причати о школи и друштву и Мајнкрафту и Фортнајту. Или о неком смешном видеу који је искочио на YouTube-у. И приметићете нове бубуљице на његовом лицу.
Ако имате среће, на радију ће наићи песма коју обоје волите, па ћете заједно певати на сав глас и нико неће превртати очима. Али ћете можда пожелети да заплачете.
Кажем вам, чак је и боље од гурања љуљашке или колица. Јер сваког дана учите нешто мало више о особи у коју ваш дечак израста. Ако будете умели и хтели да заиста гледате, имаћете у чему да уживате.
Јер не постоји лепша ствар од тога да посматрате како од маленог људског бића којег познајете од његовог првог удаха постаје прави човек. А ви сте га створили.
Као маме, можда ћете се у том тренутку успаничити и помислити да је најбоље прошло, а да сте ви много пропустили.
Али само је потребно да загребете површину и видећете шта се крије испод маске мрзовољног тинејџера. А то је безброј тренутака само за вас двоје, непроцењивих, посебних успомена.
Само помислите, једног дана плакаћете на његовом венчању. А онда, ако будете имали среће, кад први пут узмете у руке његово дете.
И знате шта. Чини ми се да је једино што у овом тренутку можемо и треба да урадимо, да седнемо и упијамо сваки тренутак. Један по један. Радујући се сваком следећем, а никако жалећи за оним који је прошао…