Сви ми желимо да будемо савршени родитељи. Због тога можда остајете код куће и не радите посао који волите. Или, можда радите пуно радно време, а кад дођете кући покушавате да заборавите свој умор, како бисте скували ручак, раширили веш, спремили стан и одвојили оно мало времена за квалитетно породично дружење.
Желимо да постигнемо све. Већини мама то баш и не успева. Kако бисте само изашли напоље са својом децом, спремате се минимум пола сата. А Ви, упркос свему, излазите у тренерци, без шминке, са чувеном „туш фризуром“, јер нисте имали времена за другу. Kад изађете напоље, јурите за својом децом, бринете да не истрче на пут, падну и ударе се. Али, све то стоички подносите.
Међутим, дође дан када више не можете. Почнете себе да хватате како причате о свим негативним аспектима родитељства. Док Вам други говоре колико Вам је слатко и добро дете, Ви одговарате: „Да, овог тренутка јесте. Али, иначе не знам шта ћу са њим.“
Наше дете иде свуда са нама. Опуштено смо шетали, па чак и сели у кафић да попијемо кафу са пријатељима. Наше дете је ретко плакало. Једини „проблем“ је што је изузетно живахно. Нема мира ни секунд. Свуда трчи, жели све да види, не плаши се ничега и све би да проба. Али, то је све нормално за двогодишње дете. Не би ваљало да је другачије.
Са својим дететом проводим цео дан. И до сад сам била веома успешна у свему. Имала сам стрпљења. Много. Стизала све. Али, у последње време то не успевам. Уморна сам. Причам са другарицом која ме саветује: „Мораш наћи и мало времена за себе.“ Благо сам се насмејала и упитала: „Kада?“ Она је настављала: „Заиста лоше изгледаш. Избори се за мало свог времена.“
Заиста нисам обраћала пажњу на то како изгледам. Нисам примећивала колико сам бледа, колики су ми подочњаци и да ли сам смршала. Али, знала сам да је у праву. Више нисам могла да уживам толико у улози маме јер сам сваког дана била све уморнија и уморнија.
Нешто ми је кликнуло у глави. Плашила сам се да се не разболим. Не због саме себе, већ због детета. Kако ћемо функционисати ако паднем у кревет? Почела сам другачије да функционишем. Није то била нека велика промена, али ја сам осетила бољитак. Kада је супруг био код куће, нисам сваки пут одлазила у шетњу са њима. Понекад бих остајала код куће и провела мирних сат времена у купатилу.
С времена на време бих одлазила са својом пријатељицом у шетњу. Сама, без детета. Иако ме не би било читавих сат времена, враћала сам се својој кући као да сам цео дан била одсутна. Једва сам чекала да се играм са својим дететом. Осећала сам се као да сам се наспавала и започела нови дан.
Зато, драге младе маме, немојте тежити савршенству. Понекад ћете имати лош дан. Понекад ће Ваша деца бити немогућа, а Ви ћете бити на ивици пуцања. Kако бисте смањиле учесталост ових испада, морате живети и још неку улогу осим улоге маме. Морате бити и обична жена, пријатељица, супруга…
Нека судови остану неопрани. Свакако ћете их опрати мало касније. Изборите се за пола сата дневно који ће бити посвећени само Вама. И тад будите све оно што желите, а не успевате. Заборавите савршено родитељство. Оно не постоји. Трудите се да будете што бољи себи и свом детету.
О. Б. дипломирани психолог и породични психотерапеут
Извор: roditelj.akademijaoxford.com