Svi mi želimo da budemo savršeni roditelji. Zbog toga možda ostajete kod kuće i ne radite posao koji volite. Ili, možda radite puno radno vreme, a kad dođete kući pokušavate da zaboravite svoj umor, kako biste skuvali ručak, raširili veš, spremili stan i odvojili ono malo vremena za kvalitetno porodično druženje.
Želimo da postignemo sve. Većini mama to baš i ne uspeva. Kako biste samo izašli napolje sa svojom decom, spremate se minimum pola sata. A Vi, uprkos svemu, izlazite u trenerci, bez šminke, sa čuvenom „tuš frizurom“, jer niste imali vremena za drugu. Kad izađete napolje, jurite za svojom decom, brinete da ne istrče na put, padnu i udare se. Ali, sve to stoički podnosite.
Međutim, dođe dan kada više ne možete. Počnete sebe da hvatate kako pričate o svim negativnim aspektima roditeljstva. Dok Vam drugi govore koliko Vam je slatko i dobro dete, Vi odgovarate: „Da, ovog trenutka jeste. Ali, inače ne znam šta ću sa njim.“
Naše dete ide svuda sa nama. Opušteno smo šetali, pa čak i seli u kafić da popijemo kafu sa prijateljima. Naše dete je retko plakalo. Jedini „problem“ je što je izuzetno živahno. Nema mira ni sekund. Svuda trči, želi sve da vidi, ne plaši se ničega i sve bi da proba. Ali, to je sve normalno za dvogodišnje dete. Ne bi valjalo da je drugačije.
Sa svojim detetom provodim ceo dan. I do sad sam bila veoma uspešna u svemu. Imala sam strpljenja. Mnogo. Stizala sve. Ali, u poslednje vreme to ne uspevam. Umorna sam. Pričam sa drugaricom koja me savetuje: „Moraš naći i malo vremena za sebe.“ Blago sam se nasmejala i upitala: „Kada?“ Ona je nastavljala: „Zaista loše izgledaš. Izbori se za malo svog vremena.“
Zaista nisam obraćala pažnju na to kako izgledam. Nisam primećivala koliko sam bleda, koliki su mi podočnjaci i da li sam smršala. Ali, znala sam da je u pravu. Više nisam mogla da uživam toliko u ulozi mame jer sam svakog dana bila sve umornija i umornija.
Nešto mi je kliknulo u glavi. Plašila sam se da se ne razbolim. Ne zbog same sebe, već zbog deteta. Kako ćemo funkcionisati ako padnem u krevet? Počela sam drugačije da funkcionišem. Nije to bila neka velika promena, ali ja sam osetila boljitak. Kada je suprug bio kod kuće, nisam svaki put odlazila u šetnju sa njima. Ponekad bih ostajala kod kuće i provela mirnih sat vremena u kupatilu.
S vremena na vreme bih odlazila sa svojom prijateljicom u šetnju. Sama, bez deteta. Iako me ne bi bilo čitavih sat vremena, vraćala sam se svojoj kući kao da sam ceo dan bila odsutna. Jedva sam čekala da se igram sa svojim detetom. Osećala sam se kao da sam se naspavala i započela novi dan.
Zato, drage mlade mame, nemojte težiti savršenstvu. Ponekad ćete imati loš dan. Ponekad će Vaša deca biti nemoguća, a Vi ćete biti na ivici pucanja. Kako biste smanjile učestalost ovih ispada, morate živeti i još neku ulogu osim uloge mame. Morate biti i obična žena, prijateljica, supruga…
Neka sudovi ostanu neoprani. Svakako ćete ih oprati malo kasnije. Izborite se za pola sata dnevno koji će biti posvećeni samo Vama. I tad budite sve ono što želite, a ne uspevate. Zaboravite savršeno roditeljstvo. Ono ne postoji. Trudite se da budete što bolji sebi i svom detetu.
O. B. diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
Izvor: roditelj.akademijaoxford.com
Da, izvesno je da su danasnje mlade mame na velikom ispitu kada je roditeljstvo u pitanju. Da su umorne i opterecene na nacin, kako to objasnjava autor ovoga clanka.No, namece se pitanje, sta je uzrokovalo toliki umor i zasto su zene tradicionalnog kova radile i na njivi i u staji, i u kuci i u sumi podjednako , a sa manjim teretom , odgajale po petoro dece. I nisu bile smorene, vec samo umorne.
Odgovor je jednostavan, a ja cu ga dati iz ravni Izvornog vaspitanja Prof. Milice Novkovic.
Naime, savremena porodica usla je u zacarani krug, jer je stihijno primenila pet pogubnih autoritarnih vaspitnih modela. Pozitivno uslovljavanje
( nagradjivanje) i blagu prinudu
( kaznjavanje), koje je zvanicna pedagogija usvojila devedesetih godina proslog veka.
Uslovljeno dete ne cini nista iz ljubavi prema radu, vec iz interesa od dobijanja, nagrade. Dodamo li tome uslovljavanje uma pod uticajem reklama i crtanih filmova, imacemo odgovor koji su razlozi sto nam je dete pohlepno, i manipulativno. Po zakonitosti uma,pohlepan je lenj i agresivan, hoce sve sad i odmah.
Blaga prinuda u vidu oduzimanja onoga sto smo mu obecali, kazna u vidu teske verbalne reci, ili pak, zabranjena batina, naslojavaju kod deteta, izvornu emociju ljutnje do te mere da se vremenom zdrava ljutnja produkuje u bes.a potom i gnev. Pride su agresivni sadrzaji sa ekrana koji dodatno naslojavaju strahove, a gde su strahovi, tu je agresija ili autoagresija. Takvo dete tesko je obuzdati, tesko mu je utvrditi pravila, zapravo, najteze ga je recima dresirati spolja.
Nadalje, prezastiicivanje od rada, reda, istine (sto nije bio slucaj u tradicionalnoj porodici ) oteralo je decu u virtuelni svet. Kada nisu na ekranu, cucete ono cuveno :“Dosadno mi je, hocu, hocu…“
Prezasticeno dete je neposlusno i nesverno, „gutac “ svega i svacega
A onda se roditelji uce vestinama, kako da ih “ savladaju i dovedu u red “ .
Ne biva dragi roditelji, jer verbalizam je najnemoralniji vaspitni model, kada od deteta trazimo da bude dobro i moralno, a stavili smo ga pod cetiri nemoralna vaspitna modela, odnosno uslova zivljenja, gore pobrojana. Ugrozili smo mu zdrave zastitne emocije i uveli ga u smrtni greh. Da , zvuci surovo, ali je tako. Zamislite drvo koje treba da raste, moze li bez pet uslova, vlage, toplote, vetra, suvoce i hladnoce. Ne moze, e tako ne moze ni dete bez odsustva ovih 5 modela.
Dakle, drage mame, odbacite 5 , posaljite ih u istoriju, udjite u harmonicne porodicne odnose, otvorite vrata Radosti i Ljubavi i eto vama odmora bez da bezite od kuce i od dece.
I jos nesto, da bi ste razumeli receno, svaka prepnruka u vidu verbalne reci je korisna, ali je lekovita samo ako tu rec ZIVIMO.
A rekoh, mozemo da je zivimo samo i iskljucivo u odsustvu autoritarnosti, bez 5 gore pobrojanih modela.
U protivnom, rec ce ostati mrtvo slovo na papiru, jer njeno seme nema pet uslova za rast.
Da, mlade mame teze savrsenstvu ali na najgori moguci nacin: svesne da nisu savrsene, da ima dosta toga sto bi one ( a bogme i drugi) promenile, okrecu se ka drugim majkama u ocajnickom pokusaju da im se nadje mana. Kad se u tome uspe, krece hajka, osuda, zgrazavanje za najbanalnije stvari. Zasto? Pa klasicna diverzija- skretanje paznje sa svog nesavrsenog roditeljstva na tudje, „gore“ nesavrseno roditeljstvo. Znam, jer sam sve ovo prosla. Znam jer sam isto to radila. Sad sa autoimunom bolescu, nikad izlecenom kandidom, eserihijom i trista drugih cuda, trebalo je, mozda, da se usmerim na to kako ja da sebi pomognem, kako da odmorim, a ne da se takmicim sa drugima, ili, jos gore, da ih osudjujem. Sada me rastuzuje kad vidim koliko zena zeni moze biti vuk i koliko se pasivne agresije i umora u nama gomila. Autorka je u pravu, koliko su nam potrebne voda i hrana, toliko nam treba i odmora, ali ima i onih, nazalost, koje to sebi iz ovih ili onih razloga ne mogu da priuste.