Мирјана Бобић Мојсиловић: Нисам дуго видела децу која су изула сандале да шљапкају по барицама

18 јула, 2017

Нисам дуго видела децу која су изула сандале да шљапкају по барицама, јер град више није место у коме се безбедно кисне, и игра, и дружи и живи.

Некада, у лето, улице су биле пуне деце. Цртали смо школице. Играле смо се ластиша. Трчкарали смо до оближњег паркића.

Седели на степеништу испред нечије зграде. Дечаци су играли кликере и тапкали сличице, „животињског царства“ или слике фудбалера. Девојчице су носале своје играчке, а срећнице су имале и колица за своје лутке. Неко је имао тротинет. После смо возили ролшуе. Играли смо се по двориштима, па и по школским двориштима, између две ватре. По цео боговетни дан, поготово кад смо били на распусту, или у време викенда, нисмо улазили у кућу. Заједно смо читали Политикин Забавник.

Kад би пали велики летњи пљускови, маме би нас пуштале не само да покиснемо, него и да босоноги гацамо по барицама. Ишли смо са мајкама на пијацу. Са очевима смо ишли да бирамо лубенице. Трчкарали смо и по десет пута дневно да мамама купимо зејтин, или прашак за пециво, или млеко за шне нокле. Ми смо морали да сапуном перемо руке и лица умусављена од земље, сладоледа, лубенице и креде, јер је и детињство било мусаво и несавршено и фантастично и забавно, пуно расцопаних колена и огреботина.летња игра

Сећам се овога свега, јер ми је нешто необично – све ређе виђам децу на улици. Kао да смо постали Њујорк или Париз, некако ођедном изгледа, као да су деца склоњена у удобне собе, у играонице, на посебна места за играње и дружење, за живот који се одвија потпуно другачије него онда када су деца расла играјући се испод прозора, и викала „Мама, снеси ми бицикл, или лопту“.

Нисам дуго видела децу која су изула сандале да шљапкају по барицама, јер град више није место у коме се безбедно кисне, и игра, и дружи и живи.

Али зато, деца су све чешће у кафанама и кафићима, трче између столова, као да су у парку, лудећи од досаде, деца све чешће зевају на касним концертима, или у шопинг моловима у којима трчкарају за мајкама погледа замагљених шаренилом и неонским осветљењем, навикла на климу, аутомобиле, затворене просторе, светлуцаве екране и тишину усред свеопште буке.

Или су , као и њихови родитељи, све дуже закована за екране својих телефона или компјутера.

Па онда испада да лето долази џабе, и да летње кише падају узалуд, кад ни Босоноги који је, онда, хтео да пољуби небо, не би овде више имао с ким да се игра.

Извор: AllMe

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


2 коментара на "Мирјана Бобић Мојсиловић: Нисам дуго видела децу која су изула сандале да шљапкају по барицама

  1. DinaBilan каже:

    Iz centra grada Sam se preselila u predgradje kad sam zatrudnela, najbolja odluka ikad. Leto je pri kraju a decu I dalje vidjam kad su gladna ponekad I neka tudja deca utrce da jedu, sladoled ne kupuju na komad vec porodicno pakovanje a u radnji im daju plasticine kasike, znaju i oni da ima medju njima onih kojima je I sladoled luksuz. Ne nose telefon jer im jednostavno nije potreban, vuku za sobom rekvizite a o kretanju saznajem od drugih mama kad prolete ispod njihovog prozora. I ne ne zivimo u selu, u gradu smo, i ta ista deca idu i na arhimedese i u muzicke skole I na sportove, samo smo im dozvolili da pre svega toga budu DECA. I da kisa, zbog kise jos se niko kuci nije vratio, to je samo kisa

  2. Maja каже:

    Moja deca setaju bosa, mladja cerka seta po Kađenickom parku, skace u barama, e jedino nije kisnula 😄

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама