Dragi dnevniče, opet sam se svađala sa decom. Ne sećam se tačne problematike ali znam da sam razgovor započela kao četrdesetogodišnjakinja a završila sam svađom kao četvorogodišnjakinja. I sigurna sam da je taj uzrasni sunovrat trajao jako kratko, negde oko tri minute. Mislim da bi bilo pametno posavetovati one naučnike što rade na putovanju kroz vreme da na posao vode svoju decu, tako će brže doći do formule za povratak u prošlost. I to ne samo svoju već celokupne civilizacije. Jer kada mi se desi taj volšebni umoputujuću povratak u detinjstvo, slično onom što opisuju u iskustvu near death experience, dok me neki glas doziva iz neodređenog pravca a ja prolazim kroz tunel suženja svesti, mene prožme osećaj istinske spoznaje zašto aligatorke jedu svoje mlade.
Takođe, dragi dnevniče, ne mogu više da izdržim tu svoju potrebu da ih stalno hranim. Jednostavno mi se uvrne nešto u stomaku, kao kad mačka hoće da iskašlje sopstvene dlake, dok ih gledam kako muljaju po tanjiru i vade iz njega izmišljene dlake i zelene mikroskopske tačkice povrća. Prosto mi dođe da im se osvetim onako ljudski. Da im danima najavljujem kako ću napraviti predivnu tortu kakvu nikad nisu jeli, sa sedam vrsta čokolade i sladoledom, i gumenim bombonama i fontanom karamele i sve tako neka čuda i da im na kraju dok uzbuđeno skaču po kući i ne jedu ceo dan čuvajući se za tu tortu, iznesem neki minijaturni, zagoreli, totalno snuždeni kolač sa brokolijem! UUUU a za sve to vreme da ih muž snima pa da se posle naslađujemo njihovim zgroženim malim fačicama.
Znam grozna sam, ja sam grozomorna mama. Priznaću ti kad me već pitaš i da sam uradila nešto jako grozno pre neki dan. Dok je mlađi sin ručao, pardon prenemagao se za stolom, moleći se nad tanjirom hrane, a vreme je teklo kao da sutra ne postoji, deset minuta se pretvorilo u dvadeset a dvadeset u vreme za sledeći obrok. A u meni neka patologija nije dala da mu sklonim tanjir i odvojim ga od stola, uzela sam mobilni telefon i ukucala “deca iz Bijafre”. DA! pokazala sam mu slike te jadne izgladnele dece i pretila da će postati takav ako ne bude hteo da jede. UŽAS! Moj poraz, moj pad sa vrlih roditeljskih visina je bio prilično velik. Ali ne lezi vraže, osim milion pitanja koja su se izrodila iz tih užasnih slika, poput “Zašto ne kupe hranu ili što ne odu iz pustinje?”, moj četvorogodišnjak nije poklekao, ni jedan zalogaj nije pojeo.
Dragi dnevniče, imam ponekad osećaj da moj đak prvak, tačno prepoznaje kad nisam sigurna u rešenje nekog zadatka. Pre neki dan mi se rugao kad je video da idem da pitam muža za pomoć. Smejao mi se i vikao “Ma-ma ne-zna, ma-ma ne-zna!” a meni je stvarno bilo krivo jer ipak sam završila fakultet sa dobrim prosekom a već zapinjem ponekad u gradivu prvog razreda.
Eto i za kraj da ti kažem da je ova opsesija smrću kod mlađeg sina baš neprijatna. Njega interesuje samo ko će njih da čuva ako nas ne bude, ali nema šanse da se rastuži i zaplače što nas svako malo sahranjuje. Znam da su deca sebična i sama sebi centar univezuma ali on stalno pita kad ću ja postati baba i zašto se ne ofarbam sad u plavo da budem lepša.
To su ti moje muke ovih dana, dragi dnevniče. Ne znam kako drugi roditelji sve postižu ali meni se čini da bih im tačno dala otkaz bar jedanput nedeljno da me ti ne razumeš.
Izvor: icbmother.com