Недељна супа чува породицу

мај 1, 2019

Зашто је важно да институција заједничког обедовања сасвим не ишчезне? Истраживања и даље показују да су породично време и ритуали који се негују у оквиру дома изузетно благотворни за све

Тачно у подне звецкао је свечани есцајг на трпезаријском столу, као звона на црквеном торњу. Из дубоких тањира мирисала је супа са жутим, густим резанцима, а у плитким се сласт претварала у страст са похованим месом и кромпирићима. Тацне су долазиле на крају, као знак да је тренутак за колаче и кафу. Разговор се “служио” све време. Уз осмех као десерт. И здравицу за ручак због кога је породица, на још једну недељу, била на окупу.

Негде у међувремену “јеловник” је у већини домова осиромашен. Разговор врло често изостаје из понуде. И недељом се више не нуди осмех у изобиљу. Здравица је све ређа, јер јој недостаје повод. Ни сервис за ручавање више нема ону свечану одору, а сто је сценографија без украсних салвета. Неретко и без учесника. Тишина је преплавила жагор. Зар је недељни ручак престао да буде институција од породичног значаја? Јесмо ли га обезвредили у овом времену константне журбе, социјалне површности, емоционалног нехаја и распарених тањира? Да ли смо га протерали са сцене када смо одлучили да више нећемо да се трошимо на вишесатно кување и обедовање за трпезаријским столом? Јер смо открили купљени ручак у трку, испред телевизора, у кревету, док куцамо поруке? Сами. Када је престало да нам буде важно да се, бар недељом, окупимо? Да одложимо послове, бриге и себичне потребе како бисмо се посветили најближима. Уз ручак као савршени изговор да смо се ужелели једни других, да нам је потребно да се гледамо у очи, разговарамо, смејемо се и тражимо заједничка решења за појединачне проблеме.

Ако се породица већ неко време налази у транзицији, да ли је недељни ручак страдао као колатерална штета опште збуњености?

Сања Станић, психолог и психотерапеут, потврђује уочљиве претпоставке о том делу стварности у Србији.

– Недељни ручак се полако губи као форма институције која уноси породичну кохезију – каже саговорница “Живота плус”. – Он више није нешто што се подразумева, што је истовремено показатељ да се породица измешта из традиционалног оквира. Није више оно исто упориште. А, истраживања и даље показују да су породично време и ритуали који се негују у оквиру дома изузетно благотворни за све нас. Дакле, потребно нам је да се посвећујемо једни другима.

Показатељ односа

Некада се недеља препознавала на прво изговорено “Добро јутро”. Мирисала је на домаћу штрудлу и чашицу опуштености. Била је свечана – од кецеља домаћица преко обријаних мушких брада до очешљане деце. Није било важно да ли је неко зору дочекао у кафани, јесу ли се наспавали лењи средњошколци и марљиви студенти, ко је устао на леву ногу. Знало се – позивница за ручак важи за све и одбијање се не уважава. А после – свако на своју страну. Данас су, каже Сања, промене већ уочљиве утолико што за многе недеља није нерадни дан.

– Људи више нису растерећени од обавеза као некад, па породица често не може ни да се окупи. Одрасли раде, а деца иду на ваннаставне активности. Неки практикују да недељом, јер су коначно слободни, изађу из куће и ручају у ресторану са рођацима и пријатељима. Али то онда више није она најужа породица. Неки, нажалост, немају финансијске могућности да тај дан издвоје као мало свечанији. Међутим, све то нас не оправдава уколико нам је стало да очувамо породицу. Не морамо те вредности нужно да негујемо кроз недељни ручак, већ кроз било који други ритуал који има моћ кохезије – објашњава психотерапеут.

А, сводити недељни ручак на банално обедовање, које ионако практикујемо сваког дана по три пута, сасвим је погрешно. Јер он је показатељ унутарпородичних односа и њихов чувар.

– Деца, не заборавимо, уче од родитеља. Уколико им они ставе до знања да немају времена за породицу, малишани ће то покупити као први образац понашања. Ако су партнерски односи добри, родитељи ће моћи деци да наметну праве вредности око важних ствари, па и поглед на значај недељног ручка. Они неће гледати како њихова мајка ко зна за шта кажњава њиховог оца некувањем, па неће то усвојити као модел. Студије показују и да се све тешке животне ситуације лакше превазилазе уколико постоји упориште у породици – наводи Сања.

Али, колико год био пожељан, недељни ручак истовремено може да буде и место конфликата, трвења и непријатности. Саговорница каже да се такав сценарио посебно одиграва на празнике, уколико међу члановима породице не постоји континуитет у комуникацији.

– Ако не разговарамо, него све приче и сву посвећеност одлажемо и тако као породица само преживљавамо до празника, баш тада ћемо налетети на личне нагазне мине. Јер када кажу да није важно колико времена проводимо са децом, него да ли је то време квалитетно, знајте да није тачно. Врло је битно – и када и колико. Ако немамо квантитет, није добро. Зато немојте да се изненадите уколико не практикујете породично обедовање, па онда када на празник сви седнете за исти сто, превлада општа тензија и нервоза. Деца ће вас вероватно изненадити својим опсервацијама, као и ви њих – поручује Станићева.

Спремајући јело, делимо љубав

И зато, да се за трпезом не би нашли апсолутни странци који живе под истим кровом, а не комуницирају, важни су – ритуали. И зато је потребан недељни ручак. Са мирисом домаће супе или супе из кесице. Суштина је да дом замирише на блискост. Јер истраживања о срећи и здрављу показују да нас ништа не чини срећнијим и здравијим од квалитетних односа са најближима. То је потврдио и Роберт Валдингер, психијатар и један од вођа најдуже икада рађене студије на свету која је трајала пуних 75 година.

– Зато стално морамо да радимо на породичним односима. И то не значи да је лако. Да нисмо уморни, љути, финансијски угрожени. Да нема конфликата међу нама. Али уколико не улажемо у породицу, губимо темељ – подсећа саговорница.

Не заборавимо, наравно, и да је наша култура таква да смо често бољи домаћини, него што се трудимо да угодимо најближима. Понекад оно најбоље износимо пред госте, а за нас, јер нисмо у могућности, штедимо. Друга чињеница је и да савремено друштво више не омогућава да жене буду само домаћице.

– Мало је оних које то желе или које могу себи да приуште да раде “само” кућне послове. А заправо, рад домаћица није лак и није довољно признат. Жене често грцају под теретом обавеза, јер имају посао, а породична кохезија је на њима, па не изненађује када само дигну руке од кухиње. Прекипи им. Јер не могу све саме. И јер им није пријатно ако од супруга добију негативну повратну реакцију да су пресолиле јело, док су деца преспавала време за ручак. Суштина је да сви учествују у недељном ручку. Да постоји подела посла око гозбе, као бонус тренутак за спонтано улагање у породицу. И онда, док спремамо храну, делимо љубав и сигурност. Умножавамо их као највеће благо које можемо једни другима да поклонимо. Док слушамо оно мамино: “Једи, једи, једи…” И једемо, иако смо се угојили – прича психотерапеут.

Јер нам је од вишка килограма, ипак, важније да уживамо у топлој атмосфери. Са распареним или упареним тањирима.

ЗДРАВО УПОРИШТЕ

Породица, каже саговорница, уме да буде и превише ригидна, што се управо види и на случају недељног ручка.

– Она намеће вољу и претвара се у диктатуру, уводећи у свему принцип “мора се”. Па тако мора и недељни ручак. Зато он као и свака друга институција може да се злоупотреби у сврху контроле и наметања, али је у већини случајева – здраво упориште. Када он успе да се организује, значи да породица има ауторитет да постави праве вредности које ће се поштовати – објашњава психотерапеут.

Татјана ЛОШ

Извор: Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама