Dragi mužu, ne tako daleko u budućnosti čeka nas život u kom ćemo malena, krezava, slatka i nasmejana lica gledati na fotografijama umesto da su pred nama svakog dana. Stolovi umrljani flomasterima, frižider s kog spadaju crteži jedva blago pričvršćeni magnetima, pa i korpe veša pune odeće sa superherojima, biće samo uspomene.
Krevet će nam biti dovoljno veliki, a mali laktovi i kolena neće nas buditi iz sna. Samo će se naša stopala ujutru dodirivati.
Sve lepe vaze koje imamo biće na dohvat ruke, jer neće biti malih ruku da ih obore, niti lopti koje im prete. Šolje pune vrele kafe ćemo bez straha spuštati na ivicu stola.
Bankovni računi prazniće se sporije, tašna s kojom izlazim iz stana biće manja i praznija, a za ulazak u auto neće nam više trebati čitava večnost.
A tek kalendar! Neće u njemu više biti dana prepunih odvoženja na treninge, časove plesa i engleskog. I vikendi će biti baš vikendi, a ne dani ispunjeni dečjim rođendanima, utakmicama, planovima.
Dobićemo priliku da se upoznamo treći put. Pre njih, s njima i konačno kad samo dve jakne budu visile na onom čiviluku u hodniku.
Auto će biti konačno čist, a ti i ja moći ćemo da razgovaramo satima da nas niko ne prekine. Bez piskutavih glasova sa zadnjeg sedišta koji nešto traže ili postavljaju pitanja na koja nemamo odgovor.
Kad poželimo da izađemo u pozorište ili na večeru, moja mama neće više morati nikog da pričuva. I više nećemo spavati s jednim okom otvorenim čekajući da čujemo zvuk malih stopala, kašalj ili komešanje iz susedne sobe.
Sloboda.
Ali ona koja je teška.
Kuća će biti čista, smećemo da kupimo onaj svetli kauč i stolice što idu uz njega. I više nećemo imati šarenilo po čitavoj kući koju smo tako rado opremali da bude sve u skladu. Znaš kako nas ponekad to šarenilo nervira? Znaš, ono što dolazi uz smeh od srca i radost zbog malih stvari?
Trpezarijski sto biće nam ogroman i konačno nećemo nikog morati da ubeđujemo da pojede makar jednu kašiku spanaća.
Kad se tuširamo, nećemo morati više da gasimo vodu jer nam se pričinjava da neko plače, kafu ćemo piti toplu, a večeri će biti tihe.
Ali baš u tim momentima, setićemo se.
Setićemo se prvih reči, loknica, prvih zagrljaja, trenutaka u kojima nam se činilo da više ne možemo i onih par sekundi kasnije, kada bismo shvatili da moramo. I smejaćemo se i plakaćemo, baš kao i tada.
Čeka nas život u budućnosti i svakog dana je sve bliže. Zato, molim te, hajde da se prepustimo ovom haosu koji je tu oko nas DANAS. Hajde da nas budućnost sačeka još malo. Jer volim ovaj život s tobom i s njima. Baš ovakav kakav je sad.
Inspiracija za tekst: pesma Džesike Urlih „Predivni haos“