U satiričnoj nabrajalici srpskih podela koja upravo i nosi naziv – 20 srpskih podela i knjizi koja je doživela veliki broj izdanja, Dušan Kovačević, najveći živi dramski pisac, vrlo uspešno dotiče se onih najvažnijih tema koje naš narod spajaju i razdvajaju.
Tako se, u jednom delu, bavi i dečjim strahovima koje jako dobro pamti. Jedan od njih opisao je u priči Smrt žive žene, gde se priseća situacije koju je doživeo sa svega pet godina, a koja je u njemu ostala kao jedan od strahova koji ga je pratio godinama posle toga. A sve zato što nije osećao da o tome s nekim može da razgovara.
„I nikad, ama baš nikad, nisam nikome pokušao da ispričam šta mi se događa i čega se toliko plašim, jer sam se bojao da će mi se smejati i reći da su to sve gluposti, kao što se tih godina govorilo kad god bi neko od dece nešto pitao. U životu ozbiljnih ljudi deca nisu postojala; bila su prisutna kao deo imovine ili brige o nevremenu koje dolazi, pa treba na brzinu pokupiti veš i decu.
Osuđene na same sebe, generacije su odrastale bez razgovora i razumevanja, bez objašnjavanja bilo čega, osim onoga što je već ionako svako dete znalo- Nemoj vruć u ‘lad. Ne pi’ oznojan ‘ladnu vodu. Gledaj kako prelaziš ulicu. Drži pare da i’ ne izgubiš. Uči da ne bi završio ko ona propalica… Ako budeš dobar đak upisaćemo te i u muziku školu i kupićemo harmoniku“…
Odrasli su sve znali, i u sve što je bilo „svetinja“ verovali, a o decu su se samo potplitali jer su im uvek bila negde na putu.“