Не тако давно, шетала сам кроз кућу борећи се са гомилом прљавог веша који ми је био у рукама, а мој седмогодишњи син је рекао: „Мама, ја сам направио једну грешку”. Зауставила сам се. Погледала сам га и видела његово озбиљно лице. Радознала да чујем о чему се раду, оставила сам посао и села поред њега.
„Слушам.”
„Сачекај. Још размишљам.” – одговорио је.
У том тренутку, осетила сам снажну потребу да устанем и наставим са започетим послом који се сам неће завршити. Али нисам. Суздржала сам се и рекла: „Добро. Правићу ти друштво док размишљаш.” И чекала сам.
Чекала сам јер сам веровала да ће време и стрпљене помоћи да мој син схвати шта жели да ми каже у вези грешке коју је направио.
Време и стрпљење. Две кључне ствари које заборављамо кад учимо децу одговорности.
Наоружани искључиво добрим намерама да своју децу научимо важним животним лекцијама као што је одговорност и последице њихових поступака, ми, родитељи, врло лако упаднемо у замку гунђања, запиткивања и држања предавања. Кад се деца лоше понашају илии греше, одједном нам се попале сви аларми.
О чему си мислио? Зар не умеш боље да се понашаш? То што радиш имаће последице, да знаш!
Али време и стрпљење, воља да једноставно будете уз своју децу толико често је много боља и снажнија лекција од било ког предавања или казне.
Како се деца уче одговорности
Способност детета да адекватно одговори на околности у којима се налази најбољи је показатељ да оно расте у одговорног човека.
Док уче како да се понашају у различитим ситуацијама у животу, као што је суочавање са грешкама, деца развијају одговорност. И ако им ми поклањамо довољно свог времена и стрпљења, помажемо им да стекну поверење и способност да буду одговорни.
А шта је са учењем тога да лоше понашање мора имати неке последице? Најчешће тако и буде у животу. Кад урадимо нешто лоше, сносимо последице тога. Али ако те последице намећемо ми, уместо да се фокусирамо на прилику да дете научимо шта је одговорност заправо, губимо драгоцену прилику да помогнемо детету да се развије.
Одговорност се не може научити казнама:
- Стајање у ћошку због просутог млека неће помоћи детету да научи да сипа млеко у чашу или да обрише просуто.
- Посрамљивање детета пред целим разредом зато што је преписивало на контролном неће га научити да треба да учи и буде вредно. Неће га научити ни зашто је образовање важно. А неће га научити ни да потражи помоћ ако му у школи не иде добро.
- Забрана играња игрица зато што је дете ударило брата или сестру неће га научити да на правилан начин искаже љубомору, фрустрацију, узнемиреност – нормална људска осећања.
Одгајање одговорне деце има мало или нимало везе са кажњавањем. Али има много везе са охрабривањем деце да учествују, решавају проблеме, размишљају критички, буду способни. Оне деце која су у стању да прихвате околности у којима се налазе, да за њих траже решења и да увек говоре истину. Чак и кад направе велику грешку.
Уместо да се фокусирате на казну, можете урадити следеће:
- „Видим да је зид ишврљан. Хајде да узмемо крпу и да га очистимо заједно.” А онда реците: „Следећи пут кад будеш желео да бојиш, потражи папир у овој фиоци.”
- „Хајде да ову просуту воду обришемо” а онда прилика да научи да исправи грешку: „Зашто не би поново покушао да сипаш по чашу воде теби и мени?”
Временом, наша деца ће научити без наше помоћи да реагују на овакве ситуације:
- „Просуо сам воду. Идем по крпу!”
- „Упс, поломио сам то, извини мама. Могу ли да помогнем да залепимо?”
А сећате ли се оне грешке мог сина с почетка приче? Грешка је била сломљен кревет! И то сестрин кревет! Након неколико минута седења и ћутања, објаснио ми је како се то догодило. Већ је испланирао да се извини својој сестри и имао је науму неколико начина да то уради.
- Бела може да спава у мом кревету, а ја ћу спавати у њеном.
- Можемо да одемо да купимо нови кревет данас или неки други дан кад будете имали времена.
- Ја ћу дати свој џепарац за кревет.
- Ако ми тата дозволи да позајмим алат, могу ја да покушам да га поправим.
Ово су решења која је осмислио потпуно сам. Решења која су резултат одговорног размишљања. Није било потребе да му говорим да је погрешио, нити да га кажњавам. Он је већ то знао. Прихватио је одговорност. Смислио решења. А прилично сам сигурна да не би тако било да је моја реакција на његове грешке била кажњавање.
Грешке и лоша понашања деце која вас тако маме да их казните заправо су прилика да децу нечему научимо и да им поклонимо своје време и стрпљење.
А шта ви мислите, да ли је могуће одгајити одговорно дете без кажњавања?