Две сорте родитеља: Кобра и Лотосов цвет

октобар 31, 2016

Од првог трена мајка Кобра, напета као струна од силне опуштености, трепери над појавом и животом свог детета. Деси ли јој се још који такав дар Божји, њени живци ће се претворити у затегнуту мрежу, чију издржљивост ће искушавати небројене животне ситуације у које се деца тако талентовано доводе.
dete
Као што је опште познато и већ више пута апсолвирано, опуштеност је најважнија у родитељском занату. Опуштеност вашој деци гарантује здрав и неометан развој, како физички, тако и ментални. Опуштеност је и за родитеље више но препоручљива, јер смањује могућност да заврше у хаљинама које се копчају на леђима са предугим рукавима, такође леђно везаним у машну.
Опуштеност код деце је природни дар, који они усавршавају на дневној бази. Свако дете би могло да опуштеношћу угрози и Далај Ламу, само кад би хтело или кад би за то имало времена. Како деца приоритет дају јурцању наоколо и не занима их да обучени у столњаке ћуте на врху усамљене планине, Далај Лама за сада може неометано да се кити титулом појма смирености.
Живци ко конопци
Што се тиче родитеља, ту је ствар мало другачија. Опште опуштени родитељи се деле у две групе: Лотосов Цвет и Кобра. У групу Лотосов Цвет спадају родитељи способни да на клупи у парку, у пози Лотосовог Цвета поздрављају сунце док њихово дете испод клупе једе пикавце и покушава да уједе мимоидуће кучиће. Такви родитељи могу да живе по бар двеста година, јер су њихови живци дебљи од конопаца за привезивање прекоокеанских бродова. То су они родитељи који вам дођу у госте и мирно пијуцкају кафу, док ви покушавате да њихово дете скинете са регала на који се неким чудом узверало, и са кога жели да атерира на главу или да га у последњем трену спасите од излажења кроз прозор солитера.
Танке жице свилених нерава
Овде негде се завршава прича о опуштеним родитељима сорте Лотосов Цвет, јер свако даље њихово описивање би код опуштених родитеља из групе Кобра, изазвало латентни сврабеж по целом телу, трзаје главе и потребу да неког што пре придаве. Голим рукама, без свиленог гајтана. Наиме, Кобра-родитељи живе на танкој жици свилених нерава, која сваким даном постаје све танушнија, и то на рачун мрачне стране њихове маште, из трена у трен све дебље. Кобра-родитеље могу да препознам на први поглед, јер тој групи припадам од првог минута кад сам угледала бабицу која ми доноси тек рођено прворођенче. Упркос свој постпорођајној блентавости која блузи по вакуму још увек постојећег шока од преживљеног ‘господебожешталимејеовоснашло’, мајка Кобра прво помисли, видевши како неко други држи њено свеже дете: „Макни ту руку мало горе, како га/је то носиш, хоћеш да ти испадне?!“
“У групу Лотосов Цвет спадају родитељи способни да на клупи у парку, у пози Лотосовог Цвета поздрављају сунце док њихово дете испод клупе једе пикавце и покушава да уједе мимоидуће кучиће.”
Дакле, од тог првог трена мајка Кобра, напета као струна од силне опуштености, трепери над појавом и животом свог детета. Деси ли јој се још који такав дар Божји, њени живци ће се претворити у затегнуту мрежу, чију издржљивост ће искушавати небројене животне ситуације у које се деца тако талентовано доводе.
Не дај боже шта ти мајка слути
Узмимо, на пример, мене. Нема тог филма страве и препадања који би могао да конкурише мојој машти. Ја сам она из народне изреке „Не дај боже шта ти мајка слути“. То, шта се мени врти по глави, би сваки холивудски режисер сувим златом платио. Ноћне море су пролећни лахор у поређењу са мојим материнским страховима. Чак иако сам код прво двоје деце искуствено проверила да је дисање појава која не нестаје тек тако, и код трећег детета сам устајала ноћу и као вампир се нагињала над креветац. Да чујем да ли дише. Дише ли? Дише… Што тако тихо? Дише ли стварно? Онда ме ‘ватала страва да ће да се унаказе кашиком, а камоли виљушком. Ножеве смо и тако држали ван не само дечјег, него и нашег домашаја. Била сам спремна да их обучем тако како ни мајка медведица не би своју младунчад облачила. Да их не продува. Доња мајица је закон свих животних закона. После сам слутила да би могли да изједу неку коцку или ко зна коју сићахну играчку. Да падну са кревета. Да звекну главом о сто. Да под падне на њих. Да се попаре хладном водом. Да се прехладе од млаке воде. Да не једу премало. Да не једу превише. Што ли се чешкају?

“Сто пута сам себи рекла да сам опуштена, да то нису моја деца, да сам опуштена, да имају они своје родитеље, да сам опуштена, да ме не занимају туђа деца, да сам опуштена…и никако да проради.”
Кобра тројеручица

Негде у то време су ми се развили и рефлекси по којима су познати припадници опуштених Кобри. Противећи се свим законима физике и преводећи своје мишиће преко граница дозвољеног, наметнутим свакодневним тренингом сам досегла способност да једном руком хватам чашу која пада са стола, другом скидам младунче које се управо пење на лустер, а трећом отимам варјачу којом дете ми моје покушава да се обогаљи у очном пределу. Баш тада када ми је порасла преко потребна трећа рука, изникло ми је и треће око на потиљку, њиме сам ловила све ризичне ситуације које су ми се одвијале иза леђа. Уз то сам научила да се нечујно крећем по мрклом мраку, техником на којој би ми позавидели и припадници најспецијалније од специјалних јединица. Усавршила сам и бауљање под креветима, завлачење под ормане, извлачење стварчица које су се откотрљале под фрижидер папиром. Сигурно бих савладала и оно отварање сефова шналама, само да смо имали сеф. На жалост, потребе за њим није било, јер смо и тако све паре трошили на децу.
Спајдерменовска техника Супермена
Проблем је настао када сам схватила, а Жму ме у стопу пратио, да силом прилика, горе наведене стечене квалитете не могу да ограничим само на сопствену децу. Где год да ме неко тури, ја ћу већ наћи дете на коме ћу моћи да вежбам своје способности. Таман и да дете није моје. Што није згодно. Прво сам од те незгодне навике почела да одвикавам Жмуа. Лакше је на њему, него на себи, да провежбам преваспитавање и прелазак из Кобре у групу Лотосов Цвет. Наиме, Жму је своје страве фокусирао на покретне степенице. Како одемо у неки потрошачко-јавно-масовни простор гига-хипер-мега размера, Жму почне погледом да тражи поменуте степенице. И као за инат, на њима ће се увек наћи бар једно дете, које се по свим правилима неправилности вози и трчка у супротном од крећућег правца. Наравно, његови родитељи спадају у Лотосов Цвет групу, и срећни што је дете коначно нашло неку занимацију и оставило их на миру, мирно пијуцкају сокиће на небезбедној даљини. У прво време се Жму, попут Бетмена обогаћеног спајдерменовском техником Супермена, бацао ка степеницама и на силу спасавао запрепашћеног људског младунца. Требало ми је више од годину дана да га научим да заборави да покретне степенице уопште постоје, да туђа деца нису наша деца, и да ће једном налетети на агресивног Лотосовца који ће још и да га тужи што му је детету ускратио самоповређивање. Од тада Жму, додуше уз лаке трзаје главе, дисциплиновано гледа у под, ма где да идемо.
Као опуштена Кобра
На жалост, оно што ми је успело код њега, није радило код мене. Иако су наша деца довољно порасла да ми махом гледају у теме, узимају кључеве од аута, а нека чак и раде (мада ми још увек није јасно како неко може да запосли бебу мамину), ја још увек гледам ко ће шта да обори, у шта да се затрчи и са чега да се скотрља. На улици покушавам да их ухватим за руку, у лифту гледам да не причкљепе прсте вратима, без обзира на пунолетне године бих им најрадије ја обрисала нос, са све оним: „Дуни! Дуни јако као локомотива!“ То што то радим или покушавам да урадим нашој деци, под условом да их нађем и стигнем, то и некако…али што меркам туђу децу, то је мука. Зато, кад год одемо у неки објекат угоститељског карактера, ја прво погледам има ли деце и где су фокусирана. Уколико их има, седам за најдаљи могући сто. Не зато што не волим децу, далеко било, него зато што знам да ћу у року од десет минута почети да наоколо гањам туђу децу, да гледам у који ћошак ће да се гекну и где ће да се спотакну. И док њихови родитељи, Лотосови Цветови, мирно причају и пијуцкају, мени очи беже као препаднуте овце, а опруга живаца Кобре је спремна да ме сваког тренутка лансира у спасилачку акцију.
Сто пута сам себи рекла да сам опуштена, да то нису моја деца, да сам опуштена, да имају они своје родитеље, да сам опуштена, да ме не занимају туђа деца, да сам опуштена…и никако да проради. Иако сам опуштена. Стварно. Потпуно опуштена. Као опуштена Кобра. Опуштена.
Пише: Јелица Грегановић
Родитељ & дете бр. 31, мај 2013.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама