Да, ја сам неко ко се бави менталним здрављем деце дуже од три деценије, пружајући им притом подршку у њиховом социјалном и емоционалном развоју. И да, ја верујем да је изузетно важно да их разумемо, да покажемо да су нам њихова осећања битна и да им дамо значај који заслужују. За здрав ментални развој деце и добар однос с родитељима, то је заправо кључно.
Али, оно што примећујем у последње време јесте да је родитељима наметнуто да верују да је деци УВЕК потребно да се урони дубоко у њихова осећања, да се она обраде, препознају, именују. Заправо није тако. Та потреба зависи много од контекста и тренутка.
Дакле, има оних ситуација када уопште не треба да се бавите дечјим осећањима на нивоу на ком можда мислите. На пример:
- када инсистирате да дете нешто подели с вама – можда жели свој простор.
- може бити фрустрирајуће јер у тренуцима док су осећања снажна, нису увек спремни да се њима баве и вербализују их.
- постоји нешто друго, у том тренутку хитније.
- ако се дешава увече, одлаже се време одласка у кревет и дете се буди нервозно.
Две ствари које ми доводе породице на терапију последњих година
Примећујем, последњих неколико година, да деца већ са три године укапирају неке ствари. О чему се ради? Па, брзо схвате да су родитељи у било ком тренутку спремни све да оставе да би разговарали с дететом о његовим осећањима. Деца, паметна каква јесу, схватила су да ако родитељима покажу да имају велика осећања с којима се боре, да ће добити више пажње, продужено време за одлазак на спавање, биће ослобођени неких обавеза, моћи ће да закасне у школу или ће једноставно скренути родитељима пажњу с постављања неких важних граница.
Други образац који примећујем је да за велику већину од стотина породица које виђам сваке године, основни узрок који ствара потребу да дођу на терапију, оно што је у корену њихових проблема, јесте одсуство граница у васпитању и борбе моћи које с дететом воде, управо због тог непостојања граница.
И то је једна ситуација која их све чини несрећним и незадовољним. И родитеље и децу. У разговору с родитељима на тему тога како се постављају границе деци на здрав начин, схватам да су они заправо забринути за то шта ће бити са осећањима њихове деце, ако покушају да им наметну нека ограничења.
Шта родитељи не разумеју
Па, не разумеју да деци заправо у већини случајева није потребно да у недоглед разговарају о својим емоцијама. У тренуцима великих емоција, довољно је да чују да сте их разумели, али да се истовремено држите постављених граница. На пример: „Понекад је тешко кад мораш рано ујутру да кренеш у вртић. Потпуно те разумем, зато ћу ја данас бити твој помоћник“ – док носите дете до аутомобила, што је смиреније могуће.
Ако се у тим тренуцима заглавите у процес објашњавања и процесирања емоција, док су оне још снажне, врло вероватно ћете их додатно наљутити и скоро сигурно закаснити тамо где сте кренули.
Касније, када се дете смири, наравно да можете разговарати о томе шта се то јутрос догодило и како можете заједно да превазиђете такве тренутке и учините их подношљивијим за све укућане.
Кључ је, дакле, да емоције јесу битне, њихово разумевање исто тако, да оно што деца осећају није ништа мање важно од оног што осећамо ми. Али, истовремено, за „копање“ по емоцијама постоји време и место. И није баш увек важно да се свако осећање истера на „чистац“. Понекад је сасвим у реду да буде и прође.
Извор: Psihologytoday.com
Аутор: Claire Lerner, експерт за родитељство и дечји развој