Емпатија није битна само у односима одраслих и деце. Она треба да буде основ свих људских односа, па и оних између одраслих особа. На жалост, нашем друштву ово у великој мери недостаје. Уместо да смо емпатични, ми у ствари промовишемо потискивање емоција. Када потискујемо своје емоције ми тад учимо себе да не осећамо. Особе које не осећају сопствене емоције не могу развити ни емпатију.
Када вам један родитељ сав срећан говори да је његово дете проходало, не говори вам то зато да би вас изазвало на психо-вербални двобој на тему „чије дете је проходало пре”, ни зато да би чуло шта је све ваше дете урадило у истом добу или раније. Он вам то говори да би поделио своју родитељску радост са вама.
Када вам неко говори да је забринут, не говори то зато да би од вас чуо да не треба да брине (очигледно има своје разлоге за бригу), не требају јој речи (лажног) охрабрења попут „све ће бити у реду“. Уосталом како ви знате да ће све бити у реду? Особа вам то говори да би поделила са вама свој осећај бриге и зато што јој је потребно да је неко разуме.
Када вам неко говори да га је нешто разљутило или изнервирало, то вам не говори зато да би од вас чуо да то није ништа (за њу је то и те како нешто, иначе не би реаговао како је реаговао), нити зато да чује како је вама било у некој другој ситуацији, или пак да је вама било далеко горе у некој ситуацији. Она вам то говори јер хоће да подели с вама свој осећај љутне и жели да је разумете.
Ево како одрасли међу собом могу показати емпатију
Сценарио 1: Родитељски односи
Коментари: “Јаој данас је почео да пузи/стао је на ноге/преспавао је ноћ/насмејао се први пут/ рекао мама/тата итд…”
Примерена емпатична реакција:
“Па то је дивна вест. Верујем да се осећаш добро сада када си могла (могао) добро да се наспаваш!”
или
“Баш ми је драго да то чујем. Верујем да сте много срећни када видите како се мењају и расту.” (или слично).
Ту станете. Не дајете примере свог детета, нити окрећете причу на себе. Када овако причате са неким, ви задовољавате потребу друге особе да буде саслушана и схваћена, а то је најчешће управо оно чему је особа тежила. Она ће осетити блискост са вама и биће спремнија да и она вас саслуша у некој следећој прилици.
Сценарио 2: Другарски односи
Другарица/другар: „Слушај шта ми се данас десило на послу. Шефица ме је тако изнервирала… “.
Ако сте емпатични, не постављате питања типа “а што ниси …“, не говорите “није то ништа“, не делите савете “ја бих на твом месту…“ (осим ако особа није директно питала за савет) и дефинитивно не окрећете причу на себе „јаој и мени се једном слично десило…“.
Сви овакви коментари су сушта супротност емпатији.
Сценарио 2А: Ако особа заврши излагање тако да јасно да до знања како се осећа, на пример: „Сад сам јако љут(а)“.
Емпатичка реакција 2А:
„Да, видим да си јако љут(а), разумем
и – или
“Није леп осећај када ти се тако нешто деси“
и – или
“Жао ми је што пролазиш кроз то“.
Сценарио 2Б: Ако особа заврши излагање, а није рекла како се осећа, по изразу лица и тону гласа који је користила можете да претпоставите како се осећа.
Емпатичка реакција 2Б:
“Хм, делује ми да си сада љут(а) због овога“.
Ту завршите и чекате да видите да ли ће потврдити то или рећи нешто друго. Можда вам каже „Више сам тужна него љута“. А можда и каже „Да, јесам јако љута“. Када то каже можете употребити речи попут оних из сценарија 2А.
Шта год рекла, осим ако вас није питала директно за савет, не солите памет и не говорите шта и како би требало да се осећа или не осећа, или ради. Ако сте емпатични, можете питати „како ти ја могу помоћи?“ или „шта могу урадити за тебе?“.
Сценарио 3: Професионални односи
Емпатија се користи јако много и у професионалном свету, нарочито у услужној делатности. Образовање је услужна делатност, што значи да су родитељи корисници те услуге и на један начин „муштерије“. Било образовање или хотелијерство, када имате незадовољну муштерију, или родитеља, особу која је бесни и (или) виче (са правом или не), емпатија заиста чини чуда. Странке/корисници услуге имају право да буду незадовољни колико ког се радницима то не свидело или колико год мислили да то нема смисла. У иностранству су нас посебно обучавали како да поступамо и причамо у овим незгодним ситуацијама и како да користимо емпатичне одговоре.
Емпатичка реакција 3:
”Чујем/видим/разумем да сте јако бесни/љути. Веома ми је жао ми је због тога. Учинићу све што могу да Вам помогнем.“
Овакве речи су мелем за душу за другу особу. Исто као и што ће смирити дететов плач, смириће и бес и нервозу одрасле особе. Сви смо ми деца у души и докле год нам примарне потребе нису задовољене, тражићемо начина да их задовољимо и нећемо моћи да се концентришемо на другу особу.
Речи типа „како се ви то понашате“, „немате разлога да се расправљате“ „зашто вичете“ су не само непрофесионални одговори (због оваквих речи су се добијали и откази кад сам радила у иностранству), него и веома неемаптични.
Емпатију показујете онда када сте стопостотно концентрисани на другу особу, без мешања себе и давања сопствених примера. Цинизам, сарказам и иронија којима је наше друштво толико склоно, су не само облици вербалне агресије, него и поларна супротност емпатији. Емпатични сте када чујете, разумете и прихвате осећања друге особе колико год вам је та осећања била неразумна, беспотребна или претерана. Свако има право на своје емоције. За сваку особу сопствена осећања су објективна реалност те особе.
Поновићу и оно што сам написала у тексту који говори о односу с децом. Да бисмо имали емпатију према неком другом, морамо је имати према себи. Морамо себи дати право да будемо и љути, бесни и разочарани, тужни и онда када нам други говоре супротно или не прихватају наче емоције. Одрасли имају способност и могућност да ово ураде, деца не.
И за крај да преведем речи једног непознатог аутора:
„Највећи проблем у комуникацији је тај што ми не слушамо да би разумели. Ми слушамо да бисмо одговорили.”
Аутор: Лидија Смирнов, педагог и проф. енглеског језика