Како се понашамо са својом децом? Како да нам деца израсту у уравнотежене особе? Чувени Пајтоновац Џон Клиз и његов психотерапеут Робин Скинер у духовитом дијалогу откривају како структура породица из којих смо потекли обликује наш живот, и нуде охрабрење и путоказ за остваривање среће.
Чврстина…
Џон: Видео сам скеч Пајтоноваца у самопослузи пре три недеље. Ту је била мама са двоје мајсторски неваљале деце и сваки пут кад би урадили нешто што не треба – што је било отприлике сваких осам секунди – она је викала и претила им незамисливим ускраћивањима и мучењима, на шта би они урадили нешто друго неваљало. А она је повећавала улог у казнама за пет хиљада шиба и два круга у справи за мучење. Онда су они морали да ураде нешто стварно неваљало да би јој ставили до знања ко је ту газда. На крају је морала да им да гомилу слаткиша да не би све спалили.
Робин: Могу да замислим. Кад има много свађа у породици, то је зато што родитељи не дају деци јасна упутства која су им потребна. Обично је тако.
Џон: У реду. Сад желим да уђем дубље у ту ствар са „цртањем линија“. Хоћу да кажем, ако дете треба да научи да се уклопи, може да научи где се налазе линије само ако су оне јасно исцртане, зар не? Уз претпоставку да се то спроводи. То нас доводи до тешке речи – „дисциплина“.
Робин: Од латинске речи „подучавати“.
Џон: Тако је. Ученик није био неко кога је Исус систематски кажњавао. Али ако данас поменеш ту реч, људи одмах призову менталну слику шамарања и нељубазности и деце која се грозно проводе.
Робин: Поента је у томе да до шамарања долази само ако линије нису јасне. Ако отац може да преузме потпуну контролу кад је то потребно, то значи да скоро никад не мора томе прибегне батинама.
Џон: Па, такво је моје искуство с ћерком. Нажалост, нисам се заиста укључио у њено одрастање довољно рано. Али, кад је имала око четири године, постала је веома, веома напорна, па сам најзад изгубио стрпљење и први пут је јако ошамарио. И на моје апсолутно изненађење, осетио сам да је наш однос одмах постао бољи. И даље сам повремено морао да је ударим, али су интервали између шамара постајали све дужи.. После шесте године, једва да сам то морао да радим. Астварно лепа ствар је то што ми она никад није замерила – зато што мислим да због тога осећамо кривицу чак и кад мислимо да смо у праву. Као да нас је то на неки парадоксални начин зближавало.
Робин: Па, то је опште искуство. То сам открио са својом децом, а породице на третману такође то открију уколико су спремне да следе савет и заузму чвршћи став. Деца вам увек опросте – заиста, воле вас више зато што им овакво понашање показује колико се бавите њима, колико вам је стало.
Џон: Е, ово би баш легло у Образовном програму. Већ чујем презриво фрктање отуд. Али, ова врста бриге – „исцртавање линија“ – може да буде исто тако топла као и материнска брига, мада је толико друкчија.
Робин: Тако је. У ствари, на неки начин је и дубља, зато што тако родитељ ризикује привремено недопадање, чак и мржњу, пошто ради нешто што фрустрира дете. Чак и ако је то за његово добро. На неки начин, такву врсту љубави је теже дати детету, јер не добијаш одмах нешто лепо заузврат. Добијаш привремено одбацивање. Захвалност долази тек касније!
Џон: Док сам разговарао са ћерком преко празника подсетио сам се колико деца заиста не воле учитеље који не знају да одрже ред. Чак их и презиру. Прилично воле оне строге…. а они попустљивији су у реду под условом да могу да одрже контролу. Недоследне не могу да поднесу. Оне који су строги у једном тренутку, а попустљиви у следећем.
Робин: Деци је потребна доследност. Јадничци не знају како да се понашају ако им нису познате границе онога што се толерише, као и онога што се не толерише.
Џон: Зашто толико не воле несигурност? Зато што то код њих изазива страх и забринутост? Зашто желе јасне границе?
Робин: Осећају се сигурно ако знају колико далеко могу да иду. Деца воле да постигну нешто, учење, мало напора, а такође су сигурнија кад знају тачно колико могу да се опусте и глупирају. Тако да су много срећнија ако је све што ће им помоћи да се контролишу довољно организовано.
Џон: Имам визуелну представу тога како се дете осећа. Видим дете које седи на столици у средини тамне, непознате собе. Адете мора да има храбрости да напусти столицу и истражује собу. Она је мрачна па није сасвим сигурно где се налазе зидови. Међутим, дете мора да устане, истражује и нађе их, да утврди где се налазе, поуздано и јасно. Тада може да истражује собу пуно радозналости и без страха. Али, ако зидови нису ту, уплашиће се. Неће бити сигурно колико далеко може да иде. Ако оде предалеко, можда ће пасти са ивице! Или можда неће бити у стању да се врати у базу, на столицу, кад пожели. Дајући му зидове на које ће налетети, родитељи му пружају сигурност за истраживање.
Робин: То је добро, али пропустио си један део. Када пронађе зид оно мора да буде у стању да удара по њему!
Џон: То је бес или фрустрација коју осећа у том тренутку.
Робин: Зато зид мора да буде чврст. Дете лупа у њега, и ништа страшно се не дешава, таваница не пада на њега и онда оно зна,– „ то је, дакле, зид“. Видиш, да би заиста био сигуран сам у себе, потребно је да имаш прилику да идеш до крајњих граница својих осећања, тако да знаш како да се носиш са својим најекстремнијим емоцијама. Кад једанпут дођеш до границе и знаш где се она налази, и знаш да си то већ преживео и да су га други људи које волиш преживели, осећаш се комотно са самим собом и од тада смеш да верујеш својој љутњи. Знаш да можеш да изађеш на крај с њом. Очигледно, да би имао могућност да ово доживиш неко мора да се брине о теби; и да се родитељи брину о себи због чињенице да се понекад осећаш као дивљак или убица или како год.
Они (родитељи) морају да држе ситуацију под контролом, да је омеђе, да прихвате пуну снагу осећања, али да спрече да неко буде озбиљно повређен. Сад, ако родитељи обезбеде јасне границе, не престајући да пружају емотивну подршку, дете може да опроба своју снагу у целости и да научи да се осећа сигурним с њом, да постепено научи да је контролише.
Џон: Тако те твој бес не плаши. Фасцинантно. Дакле… зато су деци потребна јасна, доследна правила.
Робин: Да, а понекад дете ради нешто неваљало покушавајући да натера родитеље да попусте.
Џон: Изненада сам помислио на фразу… „сâмо је тражило батине“. Не ради се о батинама, већ дете тражи јасну границу.
Робин: Тако да „зна где је“ и може да престане да се осећа анксиозно. Ако родитељи не дају правила, онда једина ствар коју дете може да учини јесте да стално проверава границе. [то су дуже родитељи неодлучни, зато што хоће свима да удовоље и брину се да ће их чврста линија учинити непопуларним код деце, то ће деца више морати да буду „немогућа“ како би измамила јасну реакцију. И наравно, тим ће већа бити експлозија на крају.
Џон: Хоћеш да кажеш: уколико родитељи евентуално повуку црту.
Робин: Да. И што то родитељи више одлажу, на крају ће експлозија бити гора а и биће потребно више времена да се прашина слегне. Виђамо много родитеља који одлажу конфронтацију док дете не напуни осам или десет година, па чак и док не постане тинејџер. У таквим случајевима, кад их саветујем да пруже отпор, упозорим их да ће то бити као искрцавање у Нормандији и да могу да очекују паклених недељу дана. Тада обично некако успеју. Али, очигледно је боље повући јасне границе када дете „само то тражи“ у ранијој фази и помоћи му да научи како да се постепено уклапа, корак по корак, и да развије самоконтролу.
Џон: Понекад ми падне мрак на очи кад чујем врло напредне родитеље и учитеље који одбијају да преузму одговорност успостављањем правила за децу и давањем смернице, једноставно зато што би неко могао да помисли да не воле децу довољно или да су фашисти. Такав недостатак одговорности ми изгледа достојан крајњег презира.
Робин: А, наравно, највише за то криве Фројда. Мада је он, у ствари, био веома разуман и реалистичан по том питању. Али, људи га интерпретирају како хоће, као и Библију.
Џон: Чекај мало. Претпоставимо да су родитељи веома строги? Какав би ефекат то имало?
Робин: Па, по мом искуству, док год постоји и много љубави, строг одгој сам по себи не изазива много проблема. Он може да произведе особу која је скученија и склонија конформизму – која може да има прилично конзервативне погледе и да прихвата хијерархију и ауторитет лакше од тебе и мене, али то би јој помогло да се посебно добро уклопи у организације и професије где се тражи конформизам, као што су војска, полиција, јавна служба, правосуђе и тако даље.
Џон: Заборавио си рачуновође. Они се подвргавају дисциплини, и не виде ништа лоше у томе.
Робин: У ствари, врло занимљиво, приметио сам да су људи скоро увек захвални строгим родитељима. Чак и као деца осећају да то родитеље нешто кошта.
Џон: Под условом да је то за добро деце.
Робин: Да. Ако су родитељи строги да би преко детета задовољавали сопствене потребе или из неког сличног разлога, онда је то друга прича. И баш као што су деца захвална родитељима који су строги из љубави, никад не опраштају онима који сувише угађају себи.
Џон: Некако осете да то у крајњој линији није добро за њих?
Робин: Да, чини се да схватају да је такво претерано самоугађање последица или лењости или детињасте потребе родитеља да буду стално вољени и хваљени. Чак и ако деца то тада не виде, обично касније у животу то препознају.
Џон: Дакле, ти кажеш да, под условом да постоји љубав, чак ни старинска, „викторијанска“ строгоћа вероватно неће нанети психолошку штету.
Робин: Под условом да стално наглашавамо „док год се то ради са љубављу и за добро детета“, мислим да бих се с тим сложио.
Џон: Звучи као: када родитељима није јасно шта да раде, боље је да буду строги.
Робин: Рекао бих да је тако, да. Али срећом, постоји нека врста уграђеног механизма који помаже родитељима да то ураде како треба. То је у ствари врло једноставно правило. „Ако те деца доводе до лудила, то је зато што желе да им прочиташ Закон о побуни.“
Дакле, када ниси сигуран, прочитај им га пре него што постану немогући. Али, занимљиво, постоји и други разлог зашто су грешке у корист строгоће исправнији начин да се греши, а то је да последице преоштре дисциплине углавном избледе временом, те тако особа која јој је била подвргнута има веће шансе да буде нормалнија. С друге стране, некоме ко није имао довољно помоћи у самоконтроли кад је био млад, биће много теже да крене у другом правцу, према правој самодисциплини.
Џон: Али сигурно чујеш да се нека деца, а и неки одрасли, жале да њихови родитељи јесу строги.
Робин: О да. Али кад боље погледам породичну историју људи који криве „превише строге“ родитеље за своје потешкоће, обично се испостави да су њихови родитељи били сувише слаби, сувише подложни манипулацији.
Џон: Па одакле долази та идеја – „превише строги“?
Робин: Зато што се родитељи боје да су сувише строги из страха да их деца због тога неће волети. Па деца „приме“ то осећање и узимају га здраво за готово. Најзад, ако већ родитељи непрестано окривљују сами себе, може се очекивати да ће дете користити ситуацију тако што ће их и оно окривљавати!
Џон: Деца познају само стандарде својих родитеља.
Робин: И пошто открију да се родитељи заиста боје да не буду оптужени за строгоћу, деца науче да злоупотребљавају родитељски осећај кривице да би истерала да буде по њиховом.
Џон: Схватам. Да видим да ли сам схватио суштину овога. Деци су потребне јасне границе. Повлачењем граница постиже се неколико ствари. Прво, тако деца уче како да се уклопе; друго, значи да деца не пате од анксиозности „јер не знају где су“; и треће, то деци даје прилику, посебно у фази до треће године, да доживе екстремне емоције у „контролисаним условима“, тако да могу да их упознају и науче да их контролишу.
Робин: За сада је добро.
Џон: Сад, постоји нешто што нисам разумео. Дете не сме да буде „превише добро“, је л’ тако? Па, ако права строгоћа – под условом да је праћена љубављу – не производи тип „страшљивца“ – шта онда производи?
Робин: Па, страшљиви, питоми типови су обично били под веома јаким притиском да испуне очекивања својих родитеља. Међутим, тај притисак није спроведен строгоћом већ помоћу кривице. Такви родитељи не кажу, „Немој то да урадиш или ћу да се наљутим“, или „Нема награде “, или „Марш у кревет“. Они кажу, „Немој то да радиш, то ме чини несрећним“.
Џон: „Од тога ће тата да добије срчани удар, то ће да узнемири маму, а свемир ће да се дезинтегрише.“
Робин: „Кад умрем биће ти жао“.
Џон: „Да ме волиш, не би то радио“.
Робин: Или… то може да се постигне усађивањем страха у у дете да ће га, ако се не понаша добро, његови родитељи напустити.
Џон: И једно и друго товари страшну одговорност на дете, зар не?
Робин: Они детету навлаче лудачку кошуљу или, још горе, терају га да је само обуче.
Џон: Тако што га праве одговорним за срећу родитеља, па чак и за њихов живот! И породичну стабилност, што је за дете скоро исто што и властити живот.
Робин: Тако, наравно, такво дете постаје неспособно да истражује своје емоције због страха од штете коју би могло нанети.
Џон: Никад није у стању да лупа у зидове јер му је речено да ће се, ако то ради, срушити цела кућа.
Робин: И тако се, природно, плаши да има свој став.
Одломак из књиге “Како преживети своју породицу” Џона Клиза и Робина Скинера (Одисеја)
Извор: Детињарије