Iako se o tome manje govori, svoje obaveze oko onlajn nastave imaju i vaspitači. Trude se da osmisle aktivnosti i pošalju ih roditeljima, kako bi oni to sproveli sa svojom decom i eventualno im poslali fotografije ili snimke radova. Crtaju, smišljaju, pomažu roditeljima koji su kod kuće sa decom da im zajedničko vreme bude kvalitetnije, a izolacija prođe lakše.
Posao vaspitača je zapravo veliki izazov, a onaj deo kreativnog rada sa decom, panoi, ukrašeni hodnici u vrtiću, priredbe, samo su vrh ledenog brega. Ono što je ispod mi najčešće i ne vidimo. A najveći izazov je zapravo – efikasna komunikacija.
O tome je sa vaspitačima godinama unazad na velikom broju održanih seminara govorila Nevena Lovrinčević, klinički psiholog i autor u Kreativnom centru. Tokom tih seminara je, kako kaže, i sama mnogo naučila. Razgovarajući sa vaspitačima, shvatila je da postoje određena pitanja i situacije u kojima im je teško da pronađu pravi odgovor. U želji da im pomogne da komuniciraju efikasnije i otvorenije, napisala je i u saradnji sa Kreativnim centrom objavila priručnik Efikasna komunikacija u vrtiću.
O izazovima sa kojima se suočavaju vaspitači, o komunikaciji u vrtiću i tome kako će im ovaj priručnik pomoći, razgovaramo sa Nevenom Lovrinčević
Vaš novi priručnik Efikasna komunikacija u vrtiću, u izdanju Kreativnog centra, jedinstven je kod nas. Kako ste došli na ideju da napišete ovu knjigu?
Autor sam više seminara koje sam tokom desetak godina s koleginicama i kolegama održala nekoliko stotina puta u vaspitno-obrazovnim ustanovama. Smatram da je veoma važno da seminari budu interaktivni i usmereni ka praktičnim problemima s kojima se vaspitači i nastavnici suočavaju. Zahvaljujući upravo toj interaktivnosti na seminarima, shvatili smo da se o brojnim situacijama kojima se zaposleni veoma intenzivno bave nedovoljno govori tokom njihovog formalnog obrazovanja. Za nas je bio izazov da se posvetimo baš tim temama i problemima, što je na kraju dovelo do nastanka ove knjige – priručnika za vaspitače.
Koje teme pokriva knjiga i kako je ona koncipirana?
U priručniku se najviše govori o svakodnevnim problemskim situacijama: o komunikaciji s roditeljima i decom, o kriznim situacijama itd. Knjiga je koncipirana tako da su poglavlja (Prijem dece u vrtić i adaptacija, Roditelji i pravila rada u vrtiću, Konfliktne situacije, Krizne situacije itd.) posvećena konkretnim situacijama, a dati su primeri iz prakse i uz njih jasne preporuke u vezi s reagovanjem i objašnjenja.
Rekli ste da već godinama držite seminare u vrtićima i da nije prošao nijedan a da niste nešto novo naučili. Šta smatrate najvećim izazovima s kojima se vaspitači danas suočavaju?
Mislim da je za vaspitače danas najveći izazov ostvarivanje kvalitetnog i efikasnog saradničkog odnosa s roditeljima. Prema mom iskustvu, jedna od najvećih nepoznanica za vaspitače jeste to kako ostvariti uspešnu komunikaciju sa onim roditeljima čiji se vaspitni stilovi bitno razlikuju od principa rada u vrtiću.
Seminari koje držite veoma su posećeni, pa ste u neposrednoj komunikaciji s velikim brojem vaspitača. Šta je to što vas najčešće pitaju?
Pitanja su brojna, a odnose se na to kako rešavati neke konkretne problemske situacije s decom, kako poboljšati funkcionalnost grupe dece, kako efikasno komunicirati s roditeljima u problemskim situacijama, kako rešavati krizne situacije itd. Tokom rada na seminarima, a i u knjizi, nastojim da vaspitačima omogućim uvid u razumevanje procesa komunikacije, to jest uzročno-posledičnih veza u njoj. Tu je ključno pitanje: Kako ono što radim, govorim ili mislim utiče na moju komunikaciju s drugima (decom, roditeljima, kolegama)?
Koliko je figura vaspitača bitna u detetovom ranom razvoju?
Mislim da je uloga vaspitača izuzetno važna za detetov razvoj. Vrtić je prva sredina u koju se dete uključuje van svoje porodice. U tom smislu izuzetno su značajne poruke koje dete u vrtiću prima od vaspitača – o tome kako se komunicira, šta je prihvatljivo, a šta nije, kako se treba odnositi prema vršnjacima i autoritetu, za kakav se sistem vrednosti zalažemo (tolerancija, empatija, saradnja). Sva ta složena i važna pitanja povezana su sa uvođenjem deteta u socijalno funkcionisanje, koje će biti od ključne važnosti za njegov razvoj, a vaspitač je pokretač i nosilac tog značajnog procesa.
U knjizi ste izdvojili one problemske situacije s kojima se vaspitači najčešće suočavaju. Da li stičete utisak da im je veći izazov komunikacija s decom ili komunikacija s roditeljima?
Moj utisak je da je vaspitačima daleko veći izazov ostvarivanje uspešne i kvalitetne komunikacije s roditeljima. Sa decom oni uglavnom imaju odlične mehanizme i pristupe u redovnom radu, ali i u problemskim situacijama. Komunikacija s roditeljima je izazov: kako ostvariti asertivnu komunikaciju, to jest uvažiti i razumeti roditelja, ali i odbraniti sopstveni profesionalni integritet onda kada je to potrebno, s tim da ta komunikacija bude konstruktivna. To će, naravno, značiti veće poverenje i saradnju s roditeljem, od čega, u krajnjoj liniji, uvek najveću korist ima dete.
Trenutna situacija je svima teška i vaspitači se trude da s roditeljima održe komunikaciju i pomognu im u aktivnostima s decom. Kao psiholog, da li verujete da je ovo period u kojem se treba truditi da se poštuju planovi rada u vrtiću (kao što se trenutno dešava u školama) ili je, bar za decu u tom uzrastu, dovoljno podsticati roditelje da na smislen način provode kvalitetno vreme s decom?
Situacija s kojom se sada susrećemo u potpunosti je novo iskustvo. Ono je na drastičan način izmenilo komunikaciju sa osobama koje su nam bliske, promenilo je način na koji provodimo vreme i obavljamo svoje obaveze, uticalo je na aktivnosti koje su deci dostupne… U tom smislu izazov za vaspitače i njihove rukovodioce jeste osmišljavanje rada s decom. Dobro bi bilo da i roditelji i vaspitači pokažu određenu prilagodljivost trenutnoj situaciji. Sigurno je da je strukturirano vreme detetu potrebno i da će aktivnosti koje se na to odnose biti korisne, ali je situacija u kojoj se nalazimo svakako takva da je važno biti prilagodljiv i postaviti prioritete. Konačno, to je nešto što se ne odnosi samo na aktivnosti dece. Prilagodljivost i određivanje prioriteta jesu nešto sa čim se svako od nas suočava svakog dana, bar tokom trajanja situacije u kojoj smo. Tek kada sve prođe, videćemo jesmo li i nešto korisno naučili. Deca, ali pre svega mi, odrasli.
Šta je to čime vaspitači, po vašem mišljenju, u profesionalnom smislu, treba da se bave u ovom periodu, kada ne rade neposredno s decom?
Naravno da je situacija u kojoj se svi nalazimo veoma neprijatna i nameće nam neka sasvim nova pravila ponašanja, ali donosi i strahove i anksioznost. Pored toga, međutim, ona nam pruža i mogućnost sticanja drugačije perspektive, koja nas može navesti da preispitamo sopstvene sisteme vrednosti i prioritete i da steknemo neka nova znanja. Mislim da i vaspitači ovu situaciju mogu da iskoriste za učenje i da se pripreme za obradu ovog iskustva tako da osnaže i sebe i svoje porodice, ali i decu s kojom će raditi kada sve ovo sa čim se sada suočavamo bude bilo iza nas. Iskustvo kroz koje prolazimo jeste i biće deo našeg životnog iskustva, pa nam ostaje da to iskustvo, sa svim što ono nosi, prihvatimo i iz njega nešto naučimo.
Odlomak iz knjige
Loading...
Reload document 
Open in new tab